Пе­ва­ла је у сто два­де­сет пре­сти­жних свет­ских те­а­та­ра, ту­ма­чи­ла пре­ко се­дам­де­сет опер­ских уло­га. Би­ла је парт­нер­ка на сце­ни Пла­си­ду До­мин­гу, Хо­зеу Ка­ре­ра­су, Хо­зеу Ку­ри… До­би­ла мно­ге на­гра­де и при­зна­ња на свим ме­ри­ди­ја­ни­ма. Али зна да је сми­сао ње­ног жи­во­та, ка­же, да да­ро­ве ко­је до­но­си со­бом утка у истин­ско кул­тур­но на­пре­до­ва­ње срп­ског на­ро­да и ње­го­вих зе­ма­ља

Пи­ше: Да­ни­је­ла Кне­же­вић Сте­ва­но­вић

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­це, Ар­хи­ва На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду,

Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је“

Већ три­де­сет и ше­сту го­ди­ну ње­но име ис­пи­су­је се злат­ним сло­ви­ма вр­хун­ске умет­но­сти. Ро­ђе­на Бе­о­гра­ђан­ка, у свом гра­ду сти­че две уни­вер­зи­тет­ске ди­пло­ме: на те­о­рет­ском и од­се­ку за со­ло пе­ва­ње Фа­кул­те­та му­зич­ке умет­но­сти. Со­ло пе­ва­ње је ту по­том и ма­ги­стри­ра­ла. Ње­на ме­ђу­на­род­на ка­ри­је­ра по­чи­ње у ми­лан­ској „Ска­ли“, у опе­ра­ма Кар­мен и Ан­дре Ше­ни­је, са ди­ри­ген­ти­ма К. Аба­дом и Р. Ша­и­ем. У истом те­а­тру пе­ва­ла је на­слов­ну уло­гу у опе­ри Ор­феј Л. Ро­си­ја, на пр­вом свет­ском из­во­ђе­њу овог де­ла. Са­ра­ђу­ју­ћи са ве­ли­ка­ни­ма опе­ре, пе­ва­ла је у 120 пре­сти­жних те­а­та­ра све­та, ту­ма­чи­ла пре­ко 70 опер­ских уло­га. Њен глас уз­но­сио се и у „Кар­не­ги Хо­лу“, „Ке­не­ди Цен­тру“, „Глен Гулд Сту­ди­ју“, дво­ра­на­ма „Бе­џих Сме­та­на“, „Мо­цар­те­ум“, „Гул­бен­ки­јан“… За аутор­ски про­је­кат Пу­шки­ни­ја­на на­гра­ђе­на је Спе­ци­јал­ном по­ве­љом Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре Ру­си­је. Мно­га ра­ри­тет­на де­ла до­не­ла је у Бе­о­град и пред­ста­ви­ла их свом на­ро­ду. Срп­ску умет­нич­ку му­зи­ку про­мо­ви­са­ла је сву­да у све­ту.

У про­шлој се­зо­ни, би­ли сте гост кон­цер­та слав­ног До­мин­га у бе­о­град­ској „Аре­ни“, са­да, ево, при­ма­те „Из­у­зет­ну Ву­ко­ву на­гра­ду“ за из­у­зе­тан до­при­нос раз­во­ју кул­ту­ре у Ср­би­ји и све­срп­ском кул­тур­ном про­сто­ру.  Ка­ко то до­жи­вља­ва­те?

Од пе­те, го­ди­не ка­да сам по­че­ла да сви­рам кла­вир, све до са­да, ја сам се са­мо да­ва­ла свом да­ру. Учи­та­ва­ла га, сле­ди­ла, бру­си­ла, от­кри­ва­ла га све ви­ше. Ни­сам ју­ри­ла ни на­гра­де, ни ка­ри­је­ру, ни би­о­гра­фи­ју, са­мо сам сле­ди­ла ди­сци­пли­но­ва­но, са стра­шћу, од­луч­но и хра­бро, та­ле­нат ис­пи­сан у мом би­ћу. Мо­је је би­ло да во­дим ра­чу­на да не бу­дем у ло­шем дру­штву, а све дру­го је би­ло „суд­би­на“, ко­ју ни­ти сам мо­гла, ни­ти сам же­ле­ла да из­ме­ним. Су­де­ћи по све­му, суд­би­на је би­ла на мо­јој стра­ни, хва­ла јој. Дра­го ми је због овог при­зна­ња, ма­да сма­трам да ми је нај­ве­ћа на­гра­да у жи­во­ту за­пра­во та­ле­нат ко­ји ми је дат.

КАД СВИ­МА СР­ЦЕ УЗ­ДРХ­ТИ

Је­дан од Ва­ших умет­нич­ких су­сре­та са До­мин­гом био је у опе­ри Адри­ја­на Ле­ку­врер у Бар­се­ло­ни. Са Ва­ма је пе­ва­ла и Ми­ре­ла Фре­ни. И у та­квој по­де­ли ус­пе­ли сте да осво­ји­те и пу­бли­ку и кри­ти­ку?

Адри­ја­ну Ле­ку­врер при­хва­ти­ла сам, иако убе­ђе­на да ћу би­ти ис­пра­ће­на зви­жду­ци­ма и не­го­до­ва­њем пу­бли­ке. Сма­тра­ла сам да је мој глас, у том тре­нут­ку, био још увек зе­лен, а ова ве­ри­стич­ка уло­га под­ра­зу­ме­ва­ла је дра­ма­тич­ност, уз густ ор­ке­стар. Схва­та­ју­ћи да имам из­у­зет­ну по­ну­ду, мо­гу­ћи су­срет са два нај­ве­ћа свет­ска опер­ска умет­ни­ка, при­хва­там иза­зов.

До­мин­га сам по­зна­ва­ла још из „Ска­ле“ и Бу­дим­пе­ште, али ни­ка­да ни­смо пе­ва­ли за­јед­но. Пру­жам ру­ку Ми­ре­ли Фре­ни, она ме уз­др­жа­но од­ме­ри од гла­ве до пе­те и ка­же: „Та­ко ви­со­ка!?“ Он­да се окре­ће ре­ди­те­љу Ђан Кар­лу: „За њу рав­не ци­пе­ле, а за ме­не нај­ве­ће шти­кле!“ Ви­ше од ме­сец да­на, три пу­та днев­но, тра­ју про­бе. Око ме­не нај­фан­та­стич­ни­ји рад, есен­ци­ја умет­но­сти. Срећ­на сам, ства­рам, на­пре­ду­јем, гле­дам, ужи­вам. До­ла­зи пре­ми­је­ра, у дру­гом чи­ну из­ла­зим ја, не­по­зна­та ка­та­лон­ској пу­бли­ци, и пе­вам ари­ју. Не­ма апла­у­за. Са­ма на сце­ни у тој те­шкој ти­ши­ни ка­жем се­би: „Ево, Ја­дран­ка, по­чи­њу тво­ја пред­ви­ђа­ња.“ Ула­зи До­мин­го, то­ком на­шег ду­е­та, он чу­де­сно пе­ва „Ари­о­зо“ и ру­ши се по­зо­ри­ште. Иде­мо на­пред, Фре­ни пе­ва чу­ве­ни мо­но­лог Фе­дре. Дрх­ти­мо, и ја, и хор, и пу­бли­ка. По­не­се­на нај­ве­ћом мо­гу­ћом умет­нич­ком сен­за­ци­јом, би­вам пот­пу­но ли­ше­на стра­ха. Ми­слим: и да је по­след­ња, до­вољ­но је. До­ла­зи­мо до по­је­ди­нач­ног кла­ња­ња, из­ла­зим до­сто­јан­стве­но, оче­ку­ју­ћи сву му­ни­ци­ју овог све­та да пу­ца у ме­не. Али, це­ла са­ла по­чи­ње да ви­че: „Бра­а­а­ва­аа, бра­а­а­ваа…!“

И да­нас сма­трам да је, во­кал­но, мој глас та­да био зе­лен за Прин­це­зу де Бу­јон, али су мо­ја во­ља, енер­ги­ја, лич­ност и нај­ве­ћи умет­ни­ци око ме­не, До­мин­го, Фре­ни, Дел Мо­на­ко, Ро­ме­ро, ма­е­стро Ган­дол­фи, учи­ни­ли да сви­ма ср­це уз­дрх­ти на мо­ју ин­тер­пре­та­ци­ју.

До­мин­гу сте би­ли и Кар­мен, би­ли сте Кар­мен и Хо­зеу Ка­ре­ра­су, Хо­зеу Ку­ри, пе­ва­ли сте пре­ми­је­ре Кар­мен у Абу Да­би­ју, То­ки­ју, На­го­ји, Сао Па­у­лу, Рио де Жа­не­и­ру, Ри­му, Ми­ла­ну, Ати­ни… Ко је Ва­ма био нај­у­бе­дљи­ви­ји Дон Хо­зе?

Ап­со­лут­ни умет­нич­ки су­дар до­жи­ве­ла сам са Пла­си­дом До­мин­гом, и то на на­шој пр­вој за­јед­нич­кој про­би у те­а­тру „Му­ни­си­пал“ у Рио де Жа­не­и­ру, ка­да је он ди­рект­но са аеро­дро­ма до­шао на по­че­так про­бе. Ни­је би­ло по­тре­бе да он по­зна­је ре­жи­ју за ту про­дук­ци­ју, јер за­пра­во сва­ка ре­жи­ја је пре све­га у пе­ва­њу, из­ра­зу и емо­ци­ја­ма. Ја­сно је да је До­мин­го умет­ник ко­ји је обе­ле­жио на­шу епо­ху, и не по­сто­ји умет­нич­ки кри­те­ри­јум у ко­ме је не­ко дру­ги ис­пред ње­га. Ме­ђу­тим, ни­ка­да ме ни­ко ни­је убио та­ко убе­дљи­во на сце­ни као Хо­зе Ка­ре­рас, ко­ји ми је био парт­нер у Ри­му и Ми­ла­ну. Би­ло је то пра­во ре­а­ли­стич­но уби­ство, са нај­ја­чом емо­ци­јом. Уз кри­ти­ку ко­ја је об­ја­вље­на у ли­сту Ко­ри­је­ре де­ла Се­ра, спрет­ни фо­то­граф ове­ко­ве­чио је тај дра­ма­тич­ни тре­ну­так. Упра­во кроз ту фо­то­гра­фи­ју мо­же се са­гле­да­ти мо­ја це­ло­куп­на ка­ри­је­ра.

ГУСТИ ГРОЗД ТА­ЛЕН­АТА

Врх во­кал­них до­ме­та оства­ри­ли сте пе­ва­ју­ћи Аби­га­и­лу из На­бу­ка, што чи­ни­те већ че­тврт ве­ка. Шта Вам је она до­не­ла?

Да ни­сам пе­ва­ла Аби­га­и­лу, не бих ни­кад за­вре­де­ла по­што­ва­ње у му­зич­кој сре­ди­ни мог род­ног гра­да. Има уло­га ко­је су фа­сци­нант­не и има­ју по­се­бан трет­ман, као што је Ебо­ли, али на­ро­чи­то Аби­га­и­ла. Има те­шких уло­га ко­је не­ма­ју ту ре­пу­та­ци­ју „жи­ле­та за глас“ као Аби­га­и­ла.

Ка­да да­нас по­сма­трам свој та­ле­нат, сми­ре­но, ви­дим ја­сно је­дан ве­ли­ки грозд са мно­го згу­сну­тих бо­би­ца. Што сам их ви­ше бра­ла, от­кри­ва­ла сам да их има још и још, да се тај фронт да­ро­ва стал­но ши­ри и по­ме­ра. Што сам ви­ше ку­ца­ла и тра­жи­ла од се­бе, отва­ра­ли су се но­ви пу­те­ви и не­слу­ће­не мо­гућ­но­сти. За­то сам и мо­гла да ура­дим не­за­ми­слив ко­рак: да као ме­цо­со­пран за­ко­ра­чим у со­пран­ску уби­тач­ну Аби­га­и­лу. Че­сто ми се де­ша­ва­ло да да­нас пе­вам јед­ну, а су­тра по сво­јим во­кал­но-емо­тив­ним свој­стви­ма пот­пу­но су­прот­ну уло­гу. Има мно­го до­брих пе­ва­ча ко­ји­ма та мо­гућ­ност ни­је да­та. Ме­ђу оним чи­ме сам да­ро­ва­на, мо­гућ­ност да се упу­стим у Аби­га­и­лу има по­себ­но ме­сто.

Про­шлу го­ди­ну обе­ле­жи­ло је пре­ми­јер­но из­во­ђе­ње срп­ске опе­ре Ме­лан­хо­лич­ни сно­ви гро­фа Са­ве Вла­ди­сла­ви­ћа, у ко­јој ту­ма­чи­те чак три ли­ка. У јед­ној сли­ци за­зи­ђу­је­те сво­је де­те у цр­кву као про­кле­та Је­ри­на, у дру­гој, као Ан­ђео ис­ку­ше­ња, из­во­ди­те ко­ре­о­граф­ске вра­то­ло­ми­је са ба­лет­ским пле­са­чи­ма, на кра­ју, као срп­ска мај­ка, ри­да­те над „не­ро­ђе­ном и не­ста­лом срп­ском де­цом, над суд­би­ном не­ста­ја­ња срп­ског на­ро­да“?

Рет­ко ко­ји умет­ник до­би­је ту по­себ­ну част да му се у то­ку ње­го­вог умет­нич­ког тра­ја­ња до­го­ди свет­ска пре­ми­је­ра. У овој из­у­зет­ној му­зи­ци Све­ти­сла­ва Бо­жи­ћа има­ла сам при­ви­ле­ги­ју да дам свој лич­ни пе­чат. Не знам шта бих пре из­дво­ји­ла. Да ли из­у­зе­тан хор, сјај­ну по­де­лу пе­ва­ча, од­лич­ног ко­ре­о­гра­фа, ба­лет, или ре­ди­те­ља Алек­сан­дра Ни­ко­ли­ћа ко­ји је дра­ма­тур­шки на­до­гра­дио де­ло, да ли по­себ­ну пу­бли­ку ко­ја је до­ла­зи­ла на на­ше пред­ста­ве? При­ча о Ср­би­ји од ње­ног ства­ра­ња до на­ших да­на, о ње­ним успо­ни­ма и па­до­ви­ма, о ка­рак­те­ри­сти­ка­ма на­шег на­ро­да, о ис­ку­ше­њи­ма и бол­ним не­прав­да­ма, же­сто­ким удар­ци­ма, до са­мо­и­спи­ти­ва­ња соп­стве­них гре­ша­ка. Чак и то­ком из­во­ђе­ња по­ка­за­ло се ка­ко су ово де­ло јед­ни по­др­жа­ва­ли, а дру­ги га скла­ња­ли од очи­ју јав­но­сти. Не­схва­тљи­во ми је да је­дан та­кав по­ду­хват, са за­па­же­ним ре­зул­та­том, оста­не без го­ди­шње на­гра­де у На­род­ном по­зо­ри­шту. Знам да ће ова опе­ра тек у бу­дућ­но­сти за­бли­ста­ти и жи­ве­ти. Да ја од­лу­чу­јем, Гроф Са­ва, ка­ко ми ин­тер­но зо­ве­мо ово де­ло, био би нај­бо­љи про­мо­тер срп­ског на­ци­о­нал­ног би­ћа у обла­сти опе­ре.

Као зна­ча­јан део ва­ше умет­нич­ке лич­но­сти из­два­ја се не­го­ва­ње срп­ске му­зи­ке?

Још од пр­вог со­ли­стич­ког кон­цер­та под на­зи­вом Век и по срп­ске со­ло пе­сме, у Ко­лар­че­вој за­ду­жби­ни 1983, па­си­о­ни­ра­но се ба­вим пре­зен­та­ци­јом срп­ске му­зи­ке. Од „Кар­не­ги Хо­ла“ до Ни­жњег Нов­го­ро­да, ни­је би­ло ни јед­не свет­ске кон­церт­не дво­ра­не у ко­јој ни­је пред­ста­вље­на и срп­ска умет­нич­ка му­зи­ка. На­сто­ја­ла сам да сво­ју ме­ђу­на­род­ну ре­пу­та­ци­ју ста­вљам у слу­жбу пред­ста­вља­ња кул­ту­ре мо­је зе­мље. За­хва­љу­ју­ћи тој ме­ђу­на­род­ној ре­пу­та­ци­ји, љу­ди су до­ла­зе­ћи на мо­је кон­цер­те, и у нај­ма­њим ме­сти­ма ши­ром Ср­би­је, има­ли осе­ћај да при­су­ству­ју из­у­зет­ном до­га­ђа­ју. Знам да је свр­ха мог жи­во­та да де­лим да­ро­ве ко­је со­бом до­но­сим и да их уткам у истин­ско кул­тур­но на­пре­до­ва­ње мо­га на­ро­да, мо­јих Ср­ба. ✦

„Ву­ко­ва на­гра­да“

Кул­тур­но-про­свет­на за­јед­ни­ца Ср­би­је не­дав­но је Ја­дран­ки Јо­ва­но­вић до­де­ли­ла „Из­у­зет­ну Ву­ко­ву на­гра­ду“ за 2015. го­ди­ну, за из­у­зе­тан до­при­нос раз­во­ју кул­ту­ре на све­срп­ском про­сто­ру. На­гра­да је уру­че­на на све­ча­но­сти у згра­ди Ге­не­рал­ног се­кре­та­ри­ја­та Пред­сед­ни­ка Ср­би­је.

Фор­му­ла

Ка­да су јед­ног стро­гог кри­ти­ча­ра упи­та­ли у че­му је „тај­на нео­до­љи­во­сти Ја­дран­ке Јо­ва­но­вић“, од­го­во­рио је:

– Ин­те­ли­ген­ци­ја, емо­ци­ја, ха­ри­зма.

Ни­ка­да не­ће­те по­го­ди­ти ко је тај кри­ти­чар.