„Ни да­нас не знам шта под­ра­зу­ме­ва тај по­јам. Шта је то зве­зда? Ка­ко се то по­ста­је? Ве­ро­ват­но је то у све­сти дру­гих љу­ди. Се­би ствар­но ни­ка­да ни­сам до­зво­лио лук­суз да ми­слим да сам зве­зда, ни да сам нај­бо­љи, или на би­ло ко­ји на­чин ве­ли­ки. Ве­ру­јем да се ни­ко не­ће увре­ди­ти ако ово ка­жем: ми­слим да је то свој­ство бу­да­ла – ве­ро­ва­ти да си не­ко дру­ги“

Пи­ше: Ми­шо Ву­јо­вић

Фо­то: Жељ­ко Си­но­бад, Mиле Је­ле­си­је­вић,

Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је“, Ар­хи­ва „Мер­ку­ра“

Све ово да­нас би­ло је не­ствар­но и да­ле­ко. И рат и оно го­ре од ње­га. По­сле ра­та. И де­ца чу­ва­ра ко­му­ни­зма и њи­хо­ви по­том­ци ево­лу­и­ра­ли из цр­ве­не бур­жо­а­зи­је у но­во­ком­по­но­ва­ну ели­ту и бо­га­ту­не, моћ­не и оси­о­не. Све се про­ме­ни­ло осим УД­БЕ и син­ди­ка­та. Они и да­нас „ште­па­ју“ али се не зна за ко­га!? Ни­смо ни слу­ти­ли да ће­мо по­ср­ћу­ћи гр­лом у ја­го­де по­ста­ти ску­пља­чи пер­ја на де­по­ни­ји тран­зи­ци­је у ко­ју нас ка­ми­он­џи­је, на ка­ро­се­ри­ји, пе­ва­ју­ћи „Све што же­лим у овом тре­нут­ку…“, од­во­зе до си­вог до­ма, где нас до­че­ку­ју ту­жни му­зи­кан­ти с Бур­ду­шом без отаџ­би­не, а у ћо­шку от­пи­са­ни сми­шља­ју но­ву ак­ци­ју про­тив зло­гла­сног Кри­ге­ра… Би­ло је то вре­ме ви­ше од игре, ви­ше од без­бри­жног де­тињ­ства, вре­ме ма­лих ту­го­ва­ња и ве­ли­ких ра­до­сти, вре­ме ко­је је из­не­дри­ло ве­ли­ка­не спорт­ске, му­зич­ке, филм­ске, по­зо­ри­шне сце­не. Вре­ме ко­је је има­ло уз­о­ре кал­др­ме, ка­фа­не, фил­ма, рин­га, ми­кро­фо­на… Би­ло је то вре­ме ори­ги­на­ла, истин­ских идо­ла, шме­ке­ра, шар­мант­них „би­тан­ги“ у све­тлим тра­пе­ри­ца­ма и с би­тлис фри­зу­ра­ма, на­бил­до­ва­них бом­бар­де­ра ме­ког ср­ца, утег­ну­тих ри­ба на­ми­ри­са­них не­у­кро­ти­во­шћу жи­во­та, је­дрих до­ма­ћи­ца с ду­бо­ким де­кол­те­и­ма у ко­ло­рит­ним шла­фро­ци­ма, би­ло је то не­ствар­но вре­ме кал­др­ме с улич­ним па­ла­та­ма прав­де и суд­ни­ца­ма.

И по­ред јед­не те­ле­ви­зи­је и јед­ног је­дин­стве­ног ми­шље­ња (не­ки су гун­ђа­ли ис­под гла­са, по ди­рек­ти­ви, као ма­мац за скри­ве­не не­при­ја­те­ље), има­ли смо са­др­жај­не ван­школ­ске не­ста­шлу­ке…

Од скри­ва­ња би­ци­кла љу­бав­ни­ку ком­ши­ни­це с че­твр­тог спра­та до нов­ча­ни­ца ба­че­них на тро­то­ар и ве­за­них тан­ким ри­бо­ло­вач­ким нај­ло­ном ко­ји би­смо по­вла­чи­ли при­ли­ком сва­ког са­ги­ња­ња да их не­ко до­хва­ти. Обо­жа­ва­ли смо да гар­би­том у ула­зу про­сла­вља­мо за­бра­ње­не пра­зни­ке, што је иза­зи­ва­ло ве­ли­ке де­то­на­ци­је, да ка­на­пом ве­же­мо дво­је ком­шиј­ских вра­та а за­тим да оба зво­на за­гла­ви­мо чач­ка­ли­ца­ма, да ко­лек­тив­но бе­жи­мо са ча­со­ва ка­да је го­сто­ва­ла „Зве­зда“ и да се на се­вер­ној три­би­ни про­вла­чи­мо кроз тан­ки отвор за про­да­ју ка­ра­та… И увек смо би­ли сло­жни и је­дин­стве­ни и ни­је би­ло цин­ка­ро­ша, иако је мр­че­ни Ко­ста, као ста­ри­ји и ис­ку­сни­ји чо­век, увек твр­дио да су шпи­ју­ни код нас сва­ке го­ди­не до­бро ра­ђа­ли.

„Бо­ље но кр­то­ла и па­суљ за­јед­но“, во­лео је да ка­же.

Али ми смо би­ли сло­жни – све до по­ја­ве От­пи­са­них. Они су нам на­че­ли је­дин­ство, а би­ло је и по­ло­мље­них но­се­ва. Ка­мен спо­ти­ца­ња био је Пр­ле. Око Ти­хог, ког смо сма­тра­ли на­шим Бје­ло­па­вли­ћем, ни­ко се ни­је ло­мио. Пр­ле је на кра­ју, до да­нас, (п)остао мој кум Рат­ко, нај­бо­љи од свих нас, бо­рац про­тив клеп­то­ман­ске при­ва­ти­за­ци­је, ко­ји још, дон­хи­ко­тов­ски, и да­нас, жи­ла­во по­ку­ша­ва да од­бра­ни остат­ке ко­је ни­су по­је­ли Шо­ји­ћи, ка­ко ову пу­стош иза нас на­зи­ва док­тор Па­вле П., нај­бо­љи ник­шић­ки ин­тер­ни­ста.

То вре­ме ле­пих успо­ме­на са­же­то је у јед­ном Чо­ве­ку – Дра­га­ну Га­ги Ни­ко­ли­ћу. При­ча о Га­ги Ни­ко­ли­ћу је при­ча о јед­ном вре­ме­ну ко­је, са још по­не­ким пре­о­ста­лим мај­сто­ром жи­во­та, по­ла­ко од­ла­зи у ам­не­зив­но-тран­сфор­ми­шу­ћу ка­те­го­ри­ју зва­ну Исто­ри­ја.

ДА НИ­САМ УПИ­САО ГЛУ­МУ…

Га­га, сво­јим ма­е­страл­ним уло­га­ма, ни­је по­стао са­мо поп ико­на тог вре­ме­на, ка­ко се то ових да­на про­вла­чи по штам­пи, већ мно­го ви­ше од то­га. Био је рет­ка по­ја­ва у сво­јој бран­ши: ма­е­стра­лан глу­мац, скро­ман и не­на­ме­тљив чо­век, с пот­пу­ним од­су­ством ауто­мар­ке­тин­га и нар­ци­со­ид­но­сти (нео­дво­ји­вих од при­мар­ног за­на­та), ве­ли­ки џен­тлмен ши­ро­ког ср­ца и увек отво­ре­ног нов­ча­ни­ка, от­ме­ни бо­ем, емо­тив­ни го­спо­дин ког ла­ко га­не ту­ђа не­во­ља, зве­здаш, Цр­ве­но­кр­сташ, Бе­о­гра­ђа­нин и Ср­бин и па­три­о­та. Га­га је био при­мер ка­квих одав­но не­ма. Играо је ве­ћи­ном ур­ба­не ти­по­ве, же­сто­ке мом­ке, хе­ро­је бе­о­град­ске кал­др­ме, али је, у су­шти­ни, као чо­век био не­што са­свим дру­го.

У при­ват­ном жи­во­ту ни­је био ни на­лик на Пр­ле­та, Џи­ми­ја Бар­ку, Флој­да, По­па­ја, Ур­ке­та, Сти­ва… Фе­но­мен Га­ги­не глу­мач­ке тран­сфор­ма­ци­је али и пе­чат ње­го­вог су­штин­ског би­ћа је­сте то што је ус­пео да свим тим мар­ги­нал­ци­ма удах­не ду­шу, да их опле­ме­ни и про­све­тли да­ју­ћи им део се­бе, пра­ве­ћи та­ко ли­ко­ве прав­до­љу­би­вих бун­тов­ни­ка или по­но­сних би­тан­ги с мар­ги­не жи­во­та. Као фај­тер ко­ји се ма­ло ба­вио и бок­сом, оку­сио ча­ри кал­др­ме али без де­ли­квент­ских ин­тер­ва­ла, узи­мао је од свих оно нај­бо­ље. Ули­ца је у то вре­ме има­ла сво­ја пра­ви­ла – за­ко­не, прин­ци­пе, хи­је­рар­хи­ју… ја­че и ефект­ни­је не­го мно­ге са­вре­ме­не ин­сти­ту­ци­је, да­нас, на­жа­лост, де­фор­ми­са­не оном пре­ћу­та­ном али до­ми­нант­ни­јом стра­ном тран­зи­ци­је.

 „Имао сам сре­ћу да сам све што ми је ус­кра­ће­но у жи­во­ту од­и­грао на фил­му. Имао сам кућ­но и гра­ђан­ско вас­пи­та­ње, али сам умео да осе­тим ми­ри­се ули­це и раз­не иза­зо­ве. Да ни­сам упи­сао глу­му, оти­шао бих у Па­риз и ко зна шта би са мном би­ло. У жи­во­ту сам играо ур­ба­не ти­по­ве, де­спе­ра­до­се са ду­шом, али ан­ти­хе­ро­је, осим мо­жда Пр­ле­та, ко­ји је по­сле ра­та мо­гао да бу­де обез­бе­ђе­ње не­ком по­ли­ти­ча­ру…“ – при­се­ћао се сво­је­вре­ме­но Га­га, пра­ве­ћи па­ра­ле­лу да сва­ко вре­ме има сво­је ју­на­ке:

 „И сад се на­је­жим ка­да се се­тим фил­ма Јо­це Јо­ва­но­ви­ћа ,Млад, леп као ру­жа‘, ко­ји пр­ви го­во­ри о спре­зи по­ли­ци­је и кри­ми­на­ла, ка­да ја на кра­ју фил­ма као кри­ми­на­лац ка­жем: ,Ја сам ва­ша бу­дућ­ност‘.“

 Ка­рак­тер овог нај­шме­кер­ски­јег Бе­о­гра­ђа­ни­на илу­стру­је и ње­гов жи­вот­ни мо­то, ис­пи­сан на шпи­ци пр­вог фил­ма у ком је играо – за но­ве на­ра­шта­је, за ак­ту­ел­ни тре­ну­так, ве­ро­ват­но ап­сур­дан, али ко­ји са­мо по­твр­ђу­је ње­го­ву ста­ме­ну лич­ност и по­сту­ла­те на ко­ји­ма је од­ра­стао:

 „И кад бу­дем мр­тав и бео, ја бих ипак хтео ка­ква-та­ква све­тиљ­ка да бу­дем.“

Ур­бан и са­вре­мен, био је ду­бо­ко тра­ди­ци­о­на­лан, сле­де­ћи мо­то сво­јих пре­да­ка ко­ји су жи­ве­ли за суд­њи дан, да не обру­ка­ју прет­ке и не осра­мо­те по­том­ке, о че­му све­до­чи још је­дан Ни­ко­ли­ћев жи­вот­ни став:

 „Да по­ку­шаш да про­ђеш кроз жи­вот, ако је мо­гу­ће, да се не ис­пр­љаш. И ако се то де­си да се ис­пр­љаш, да по­ку­шаш да се не обру­каш.“

У ОД­ЈЕ­КУ РА­ТО­ВА

Дра­ган Ни­ко­лић ни­је по­стао са­мо све­тиљ­ка, из­ра­стао је у го­лем све­ти­о­ник ба­ца­ју­ћи про­све­тљу­ју­ће сно­по­ве на ону леп­шу и от­ме­ни­ју ста­зу умет­но­сти и жи­во­та. Ста­зу ко­јом се те­же иде, али се на њој ду­же тра­је. О ње­му као глум­цу, о ње­го­вим уло­га­ма, го­то­во да се не­ма шта ви­ше ре­ћи. Све је ре­че­но и на­пи­са­но још за ње­го­вог жи­во­та. И стру­ка и пу­бли­ка и по­је­дин­ци и ин­сти­ту­ци­је и зна­ни и не­зна­ни и до­бро­на­мер­ни и ци­ни­ци, би­ли су је­дин­стве­ни у оце­ни да је у свом по­слу био нај­бо­љи ме­ђу нај­бо­љи­ма. Сва­ка уло­га би­ла је „ро­ђе­на“ за ње­га.

Ме­ђу­тим, Дра­ган Ни­ко­лић ни­је во­лео из­лог. Чак ни ка­фан­ски. Чу­вао је сво­ју ин­ти­му, сво­је при­ја­те­ље, по­зна­ни­ке из „Та­ли­је“, „Пот­ко­ви­це“ и оста­лих бе­о­град­ских ка­фа­на.

Пр­ви пут сам, за­хва­љу­ју­ћи до­а­је­ну срп­ске фо­то­гра­фи­је, Ми­ле­ту Је­ле­си­је­ви­ћу, свог идо­ла из де­тињ­ства упо­знао у Ро­са­ма, де­ве­де­се­тих, где сам се упра­во спу­стио са хер­це­го­вач­ког фрон­та. Бо­ро Гло­го­вац, во­зач пу­ков­ни­ка Но­ви­це Гу­ши­ћа, до­ве­зао је та­да ме­не, ка­ко бих на­по­кон ле­то­вао са по­ро­ди­цом у Хер­цег Но­вом, а у по­врат­ку је тре­ба­ло Ми­ле­та, та­да ста­ци­о­ни­ра­ног у Ро­са­ма, да од­ве­зе на не­ве­сињ­ски фронт. Се­ћам се ско­ро сва­ког де­та­ља. Га­га, пре­пла­нуо, у бе­лим бер­му­да­ма и пру­га­стој мор­нар­ској ма­ји­ци, опу­штен, с по­не­ком гри­ма­сом, па­жљи­во је слу­шао при­чу о хо­џи из се­ла Дуј­мо­ви­ћи у под­нож­ју Тре­ска­ви­це и ње­го­вој пре­да­но­сти исла­му, да је чак и шта­по­ве за па­суљ и па­ра­дајз офар­бао у зе­ле­но, као и це­лу ку­ћу и окућ­ни­цу.

 „Мо­жда се са­мо мар­ки­рао да га Алах бо­ље ви­ди од­о­зго“, кроз осмех је ко­мен­та­ри­сао овај жи­во­пи­сни де­таљ о се­о­ском хо­џи и ње­го­вом ви­ла­је­ту.

 Пи­ли смо ла­га­но, на оба­ли, не­по­сред­но ис­под ње­го­ве ку­ће. Ми­ле је до­нео не­ку ег­зо­тич­ну ита­ли­јан­ску вот­ку са по­мо­ран­џом, ко­ју смо за­ли­ва­ли пи­вом. Га­га је пио ло­зу и слу­шао на­кла­па­ња два рат­на из­ве­шта­ча у ма­ли­ган­ском на­дах­ну­ћу. Па­жљи­во је пра­тио при­че из ра­та, ко­ји још и да­нас тра­је не­где у на­ма, ка­ко је го­во­рио је­дан чу­ве­ни ре­ди­тељ пар­ти­зан­ских фил­мо­ва. Пре­те­жно је ћу­тао, при­па­љу­ју­ћи јед­ну за дру­гом ци­га­ре­те „мил­бо­ра“ („марл­бо­ро“ ко­ји је но­ћу, из Зе­ле­ни­ке, гли­се­ри­ма швер­цо­ван у Ита­ли­ју). Рас­пи­ти­вао се ско­ро сти­дљи­во шта се де­ша­ва у Хер­це­го­ви­ни? Да ли је исти­на да је из­ме­ђу Мла­ди­ћа и Ка­ра­џи­ћа јаз то­ли­ко ду­бок и не­пре­мо­стив!? По­ми­ња­ли смо и ко­ман­дан­та „Ти­гро­ва“, ког је це­нио као па­три­о­ту и хра­брог чо­ве­ка.

По­здра­ви­ли смо се са Ми­ле­том, по­же­ле­ли му сре­ћан пут пре­ко Лу­шти­це за Хер­це­го­ви­ну, а ми смо, бар­ком, пре­пре­чи­ли пре­ма Хер­цег Но­вом, на отва­ра­ње филм­ског фе­сти­ва­ла. Не­где на сре­ди­ни за­ли­ва по­ди­гли су се та­ла­си. Сед­мо­го­ди­шњег де­ча­ка у бар­ци ухва­ти­ла је па­ни­ка. По­чео је да пла­че. Ро­ди­те­љи су без­у­спе­шно по­ку­ша­ва­ли да га уми­ре. Га­га је устао и ње­му свој­стве­ним ши­ро­ким осме­хом при­гр­лио ма­ли­ша­на, ко­ји је бла­же­но спу­стио гла­ву на ње­го­во ра­ме.

ГО­СПОД­СТВО КО­ЈЕ ОБА­ВЕ­ЗУ­ЈЕ

Ми­ле се, да­нас, при­се­ћа Га­ги­них по­че­та­ка и јед­ног од пр­вих ин­тер­вјуа за Илу­стро­ва­ну по­ли­ти­ку, пр­ве на­слов­не стра­не у вре­ме сни­ма­ња фил­ма Кад бу­дем мр­тав и бео, дру­же­ња на Ади Ци­ган­ли­ји, ри­ба­ре­ња на Ро­са­ма, во­жњи Га­ги­ним бр­зим чам­цем по Са­ви, ду­гим и на­дах­ну­тим се­дељ­ка­ма:

 „У вре­ме сни­ма­ња фил­ма Кад бу­дем мр­тав и бео, оти­шли смо до ром­ског на­се­ља на Ка­ра­бур­ми. Ка­да смо се по­ја­ви­ли, на­ста­ла је ко­лек­тив­на хи­сте­ри­ја. Та­кво обо­жа­ва­ње у жи­во­ту ни­сам ви­део. Као да је сти­гао краљ Ро­ма с бо­жић­ним да­ро­ви­ма. Сце­на за Фе­ли­ни­ја! На­ста­је гр­ље­ње, ву­ку га у сво­је уџе­ри­це. Де­ца ври­ште од ра­до­сти, ку­чи­ћи ска­чу уз ње­га, ли­жу му сто­па­ла… Он се по­на­шао као да је ту ро­ђен, спон­та­но, по­ди­зао је и ба­цао увис де­ча­ке, ми­ло­вао их, ша­лио се да је и он њи­хов. И он их је за­и­ста во­лео.“

Ми­ле Је­ле­си­је­вић, рат­ни из­ве­штач, фо­то­ре­пор­тер, пи­сац, аван­ту­ри­ста, па­си­о­ни­ра­ни љу­би­тељ бе­о­град­ских ка­фа­на, иако на из­ма­ку сед­ме де­це­ни­је и да­нас не по­су­ста­је да ства­ра у свом ате­љеу, да на плат­но пре­та­че свој бур­ни и бо­га­ти жи­вот, на­до­гра­ђен умет­нич­ком има­ги­на­ци­јом.

Имао сам ту сре­ћу да, у још не­ко­ли­ко на­вра­та, у „Пот­ко­ви­ци“, се­дим са Дра­га­ном Ни­ко­ли­ћем. Зра­чио је еле­ган­ци­јом Але­на Де­ло­на, ста­вом Ро­бер­та де Ни­ра, ле­жер­но­шћу Па­вла Ву­ји­си­ћа. Ипак, био је свој и по­се­бан, кон­фек­циј­ски, стил­ски, фи­зич­ки, мен­тал­но и ду­хов­но, еле­ган­тан.

 Тог ју­тра, ка­да је Га­га већ у не­кој не­бе­ској крч­ми, пио пр­ву ју­тар­њу ка­фу са два чо­ве­ка ко­ја је несебично во­лео,  бра­том Ми­ро­сла­вом и Бо­ром То­до­ро­ви­ћем, у пра­зну „Пот­ко­ви­цу“ сти­же про­сла­вље­ни бе­о­град­ски адво­кат Бра­ни­слав Та­пу­шко­вић.

„Га­га је за­и­ста био ве­ли­ки го­спо­дин. Ка­ва­љер, скро­ман и не­пре­тен­ци­о­зан. Ве­ли­ки друг и при­ја­тељ. Ста­ме­на гро­ма­да у сва­ком по­гле­ду“, вид­но уз­не­ми­рен, ево­ци­ра успо­ме­не на свог при­ја­те­ља смер­ни и до­бро­ду­шни Та­ле, док од­ли­ва­мо по кап ло­зе за ду­шу чо­ве­ка ко­ји је во­лео љу­де, бе­жао од гла­му­ра и сла­ве, от­ме­но па­тио, не са­мо што се за­бо­ра­вља­ју и не­ста­ју култ­не бе­о­град­ске ка­фа­не у ко­ји­ма је ра­стао, већ што љу­ди све ви­ше за­тва­ра­ју ср­ца. Та оту­ђе­ност оте­ра­ла га је из Па­ри­за, где је већ био по­стао филм­ска и по­зо­ри­шна зве­зда. Играо је са Ма­ри­јом Шнај­дер, Ер­лан­дом Јо­зеф­со­ном, Али­дом Ва­ли, Ка­трин Де­нев…

У из­ја­ви за Не­дељ­ник, ко­ји је це­ло из­да­ње по­све­тио овом ве­ли­ка­ну, Ми­ле­на Дра­вић се при­се­ћа да је Га­га, јед­ног ју­тра, ни­чим иза­зван, крат­ко пре­се­као:

„Дај да се вра­ћа­мо, до­ста је… А то ,до­ста је‘ ни­је има­ло ве­зе с не­ким ис­пу­ште­ним ан­га­жма­ном, раз­о­ча­ра­њем, су­ко­бом с ре­жи­се­ром или еки­пом… Не­до­ста­је му дру­штво из Бе­о­гра­да. Цр­ве­ни крст. ,Ате­ље 212‘. И вра­ти­мо се…“

 О Га­ги­ној љу­ба­ви пре­ма свом гра­ду и отаџ­би­ни све­до­чи и ма­ло по­знат де­таљ о по­ну­ди аме­рич­ких про­ду­це­на­та Ми­ле­ни Дра­вић да игра у Хо­ли­ву­ду. Ци­фра је би­ла ве­ли­ка, усло­ви фан­та­стич­ни, го­то­во не­ствар­ни за на­ше при­ли­ке. Ми­ле­на, на на­го­вор су­пру­га, иг­но­ри­ше по­ну­ду. Уз уве­ћа­ну ци­фру, у сле­де­ћем кру­гу сти­же и зе­ле­на кар­та за тра­јан бо­ра­вак у Аме­ри­ци. Ми­ле­на се дво­у­ми, Га­га од­би­ја, с та­квом ла­ко­ћом као ка­да, у сит­ним са­ти­ма, тра­жи „три па јед­ну“. На­рав­но, Ми­ле­на га пра­ти.

ЧО­ВЕК НИ­ЈЕ ЗВЕ­ЗДА

По­след­њих го­ди­на оми­ље­на де­сти­на­ци­ја Дра­га­на Ни­ко­ли­ћа би­ла је Вр­њач­ка Ба­ња. Пре че­ти­ри го­ди­на по­стао је за­штит­ни знак Спе­ци­јал­не бол­ни­це „Мер­кур“ у Вр­њач­кој Ба­њи. Ге­не­рал­ни ди­рек­тор те уста­но­ве, Де­јан Ста­но­је­вић, при­се­ћа се дру­же­ња и са­рад­ње са про­сла­вље­ним глум­цем:

 „Ако би се увео си­но­ним за го­спод­ство и про­фе­си­о­нал­ност, то би сва­ка­ко би­ло име Дра­га­на Ни­ко­ли­ћа. Он не са­мо што је пле­нио шар­мом и од­го­вор­но­шћу, већ је имао мно­го так­та и стр­пље­ња за гре­шке и не­спрет­ност дру­гих. Сни­ма­ли смо, за спот, јед­ну ко­лек­тив­ну сце­ну са осо­бљем и, на­рав­но, би­ло је по­на­вља­ња, у не­до­глед. Вру­ћи­на, зве­зда упе­кла, и док се оста­ли по­но­во ,упа­ку­ју‘, Га­га ле­жер­но чи­та но­ви­не. Ја се из­ви­ња­вам због не­сна­ла­же­ња про­у­зро­ко­ва­ног нај­ви­ше тре­мом сво­јих са­рад­ни­ка, а он по­ди­же гла­ву и пре­ко на­о­ча­ра сме­ју­ћи се ре­че:

,Ма ни­је то ни­шта, по­на­вља­ње је ру­ти­на. Али шта ми­слиш да усред сни­ма­ња гре­шком сру­ше мост? Чо­век де­мон­стри­ра ка­ко је до­вољ­но да ски­не ка­пу, мах­не и ‒ мост оде. Ми­не­ри, ми­сле­ћи да се сни­ма, а јав­ка је би­ла ски­да­ње ка­пе, диг­ну мост у ва­здух. И, он­да, че­кај ме­сец да­на да се са­гра­ди но­ва ма­ке­та мо­ста.‘“

 Дра­ган Ни­ко­лић је био је­дан од по­след­њих го­спод­стве­них бе­о­град­ских бо­е­ма, ти­хи не­пре­тен­ци­о­зни бе­сед­ник, ду­хо­ви­ти са­го­вор­ник, стр­пљи­ви слу­ша­лац, не­на­ме­тљи­во се рас­пи­ти­вао за де­та­ље ко­ји су га ин­те­ре­со­ва­ли или не­где до­ди­ри­ва­ли.

„Био је за­и­ста ве­ли­ки ка­ва­љер. Док је бо­ра­вио у ов­де у Вр­њач­кој Ба­њи, ско­ро сва­ке ве­че­ри се­део је у на­шем ре­сто­ра­ну. Увек га­лан­тан, нео­п­те­ре­ћен сво­јом ве­ли­чи­ном, пот­пу­но ати­пи­чан ме­ђу сво­јим ко­ле­га­ма. Са­да и ови глум­чи­ћи сни­ме пар сце­на, он­да их ви но­ви­на­ри још ма­ло на­бил­ду­је­те, и на­мах по­ста­ну зве­зде. Га­га је оди­сао ста­ме­но­шћу чо­ве­ка осло­ње­ног са­мо на прин­ци­пе и ка­рак­тер. Во­лео је коц­ку, а то је ве­ли­ка страст. Ту страст за ри­зи­ком, тај по­рив и адре­на­лин­ски на­бој бри­ли­јант­но опи­су­је ве­ли­ки по­зна­ва­лац људ­ске при­ро­де Фјо­дор До­сто­јев­ски. Али Га­га је у јед­ном тре­нут­ку ре­као Не! И то је био крај. То мо­гу са­мо љу­ди са ја­ким ка­рак­те­ром. Он чак ни­је хтео да уђе у коц­кар­ни­цу, а ка­мо­ли да коц­ка. Не­ве­ро­ват­но је, та­ко­ђе, ко­ли­ко је он жи­вео бр­зо, шта је све оста­вио иза се­бе, а исто­вре­ме­но је знао да ужи­ва и гу­сти­ра жи­вот. Ишли смо че­сто на Мо­ра­ву, се­де­ли са­ти­ма и пи­јуц­ка­ли. Во­лео је ре­ку, по­ка­зи­вао ми је фо­то­гра­фи­је чам­ца ко­ји је сам ди­зај­ни­рао. Не­ве­ро­ват­на кон­струк­ци­ја! Ла­ђа као Но­је­ва бар­ка. На­жа­лост, ни­је до­че­као да га овог ле­та по­ри­не у ре­ку“, са не­скри­ве­ном до­зом се­те и ту­ге при­ча о свом при­ја­те­љу Дра­ган Ста­но­је­вић, вла­сник бањ­ског ре­сто­ра­на „Сун­це“, и сам по­знат по бо­ем­ском жи­во­ту.

Дра­ган Ни­ко­лић, као и сви истин­ски ве­ли­ка­ни, се­бе ни­је сма­трао зве­здом:

„Ни да­нас не знам шта под­ра­зу­ме­ва тај по­јам. Шта је то зве­зда? Ка­ко се то по­ста­је? Ве­ро­ват­но је то у све­сти дру­гих љу­ди. Се­би ствар­но ни­ка­да ни­сам до­зво­лио лук­суз да ми­слим да сам зве­зда, ни да сам нај­бо­љи, или на би­ло ко­ји на­чин ве­ли­ки. Ве­ру­јем да се ни­ко не­ће увре­ди­ти ако ово ка­жем: али ми­слим да је то свој­ство бу­да­ла – ве­ро­ва­ти да си не­ко дру­ги.“ ✦

Прин­ци­пи

При­мер па­три­о­ти­зма Дра­га­на Ни­ко­ли­ћа је и од­би­ја­ње по­ну­ђе­не уло­ге у јед­ном ан­ти­срп­ском ви­со­ко­бу­џет­ном фил­му у ком му је до­де­љен лик су­ро­вог не­га­тив­ца. Упр­кос при­ма­мљи­вим усло­ви­ма, упр­кос пре­го­во­ри­ма у Ско­пљу и Бе­чу, флек­си­бил­но­сти про­ду­це­на­та да га при­до­би­ју за јед­ну „афир­ма­тив­ну“ екра­ни­за­ци­ју бал­кан­ских ин­ди­ја­на­ца, Дра­ган Ни­ко­лић је остао до­сле­дан се­би и сво­јим по­сту­ла­ти­ма.

Зе­ле­на чо­ја као по­ли­граф

Рет­ко је ис­по­ве­дао ис­хо­де ду­гих пар­ти­ја за сто­лом пре­кри­ве­ним зе­ле­ном чо­јом. Људ­ска при­ро­да се је­ди­но не скри­ва и те­шко глу­ми за ка­фан­ским и коц­кар­ским сто­лом. Зе­ле­на чо­ја је је­ди­ни по­ли­граф ко­ји се не да пре­ва­ри­ти. Бле­фо­ви у ру­ци па­ле, али ту ка­рак­тер па­да или се по­твр­ђу­је…