Ус­пе­си су плод ис­трај­не ве­ре, огром­ног тру­да и са­мо­ди­сци­пли­не. Фер-плеј и спорт­ско до­сто­јан­ство се под­ра­зу­ме­ва­ју. Уло­га по­ро­ди­це је не­мер­љи­во ва­жна. И она енер­ги­ја по­др­шке у соп­стве­ном на­ро­ду ко­ја че­сто го­во­ри кр­оз вас. Мо­жда се ра­ди и о ге­ни­ма, на­шем та­лен­ту и бор­бе­ном ду­ху, исто­ри­ји ко­ја нас је ја­ча­ла ис­ку­ше­њи­ма. Не за­бо­ра­ви­мо ни пр­кос. За­пад­ња­ци то углав­ном не раз­у­ме­ју. Сма­тра­ју то моћ­ним и не­из­ра­чун­љи­вим фак­то­ром у сва­кој на­шој игри

Пи­ше: Де­јан Бу­ла­јић

Фо­то: Архи­ва са­го­вор­ни­ка

Већ се до­ка­зао као нај­бо­љи срп­ски пли­вач. Стр­пљив и упо­ран, све­стан на ко­ји се на­чин сти­же до вр­хо­ва, од­лу­чан је у на­ме­ри да по­ка­же да му је ме­сто у ели­ти свет­ског пли­ва­ња. Ипак, Ве­ли­мир го­ди­ну 2015. не­ће пам­ти­ти по вр­хун­ским ре­зул­та­ти­ма.

– Ре­зул­тат­ски ми је ово би­ла при­лич­но ло­ша го­ди­на, с об­зи­ром на то да на Свет­ском пр­вен­ству у Ка­за­њу ни­сам ис­пу­нио оче­ки­ва­ња. Ипак, мо­рам на ства­ри да гле­дам са по­зи­тив­не стра­не. Ис­пу­нио сам три олим­пиј­ске нор­ме, што је са­мо по се­би од­лич­на ствар. Уз то, оства­рио сам со­лид­не ре­зул­та­те и осво­јио ме­да­ље на свет­ским ку­по­ви­ма у Ду­ба­и­ју, До­хи и Хонг Кон­гу, а по­ста­вио сам и лич­ни ре­корд на 100 ме­та­ра сло­бод­но. По­ка­зао сам се­би да мо­гу до по­бед­нич­ког по­сто­ља у нај­ја­чој кон­ку­рен­ци­ји и да имам оно што је по­треб­но за ме­да­љу. Са дру­ге стра­не, уочио сам на че­му је по­треб­но још да ра­дим, ко­ји су ми не­до­ста­ци и тру­дим се да то ис­пра­вим. Пре све­га, реч је о по­тре­би да бу­дем нај­ја­чи ка­да је нај­те­же, у по­след­њих 50 ме­та­ра тр­ке, ка­да па­да од­лу­ка и одва­ја­ју се шам­пи­о­ни од оста­лих фи­на­ли­ста. Оп­ти­ми­ста сам и ми­слим да сам на од­лич­ном пу­ту.

Је­сте ли за­до­вољ­ни на­чи­ном ра­да и тре­нин­га, или сма­тра­те да су по­треб­не не­ке но­ви­не?

Мој тре­нер Крис Тај­ди, у са­рад­њи са тре­не­ром и фи­зи­о­те­ра­пе­у­том Мар­ком Бу­кви­ћем, пра­ви пр­о­грам мо­јих тре­нин­га у во­ди и на су­вом, а ја по­не­кад до­дам не­ки пред­лог ко­ји до­при­но­си мом раз­во­ју. Ми­слим да је све на свом ме­сту и да не тре­ба ни­шта ме­ња­ти. У то­ку по­ја­ча­ног ре­жи­ма, ра­дим од де­вет до је­да­на­ест се­си­ја не­дељ­но. Ако их је де­вет, он­да су ин­тен­зив­не. Три не­де­ље пред так­ми­че­ње сма­њу­јем ин­тен­зи­тет и ра­дим по по­себ­ном пла­ну.

Пред на­ма је олим­пиј­ска го­ди­на. Хо­ће ли све у Ва­шим пла­но­ви­ма би­ти под­ре­ђе­но на­сту­пу  у Ри­ју и че­му се на­да­те на Олим­пи­ја­ди?

Сва­ка­ко да хо­ће. Опет сам узео „сло­бод­ну го­ди­ну“ на фа­кул­те­ту, као и пред Олим­пи­ја­ду у Лон­до­ну, са­мо што је то та­да би­ла го­ди­на по­сле за­вр­ше­не сред­ње шко­ле. Из истог раз­ло­га сам пр­о­пу­стио и ми­ну­ли Европ­ски шам­пи­о­нат у ма­лим ба­зе­ни­ма. Имам пре­ци­зан план ра­да и чвр­сто га се др­жим. Не­мам мно­го вре­ме­на за дру­ге ства­ри. Сва­ки дан је под­ре­ђен то­ме да се уна­пре­ђу­јем у ба­зе­ну, да бу­дем бр­жи и ја­чи. Мо­жда зву­чи по­ма­ло стро­го, али бор­ба за успех има сво­ју це­ну.

ПЛО­ДО­ВИ ТРУ­ДА И ВЕ­РЕ

Да ли сте и Ви са­ми слу­ти­ли да мо­же­те до­сти­ћи ова­кве ни­вое у спор­ту ко­ји има вр­ло стро­ге кри­те­ри­ју­ме?

Ми­слим да су ти ре­зул­та­ти у ства­ри пр­о­из­вод ве­ре, мо­је лич­не и љу­ди ко­ји ме окру­жу­ју. На кра­ју кра­је­ва, за­то сам и од­лу­чио да се ба­вим овим спор­том. По­чео сам да пли­вам са шест го­ди­на и та­да је то би­ло чи­ста за­ба­ва. Ме­ђу­тим, ка­да сам имао два­на­ест по­чео сам да са­ра­ђу­јем са Кри­сом Тај­ди­јем. Оти­шао сам на пр­во так­ми­че­ње ван Ду­ба­и­ја и осво­јио пр­ву на­гра­ду у Ен­гле­ској. Био сам пр­о­гла­шен за нај­бо­љег пли­ва­ча за три­на­е­сто­го­ди­шња­ке и то је био пр­ви пред­знак да мо­гу до­ста да ура­дим у овом спор­ту. Од та­да сам по­чео озбиљ­ни­је да тре­ни­рам и да раз­ми­шљам о ус­пе­си­ма. По­сте­пе­но, уз огро­ман рад, до­шао сам до овог ни­воа, али ве­ру­јем да мо­гу да бу­дем још бо­љи.

Ако су­ди­те по се­би, да ли спорт учвр­шћу­је ка­рак­тер и бор­бе­ни дух у љу­ди­ма?

Ба­вље­ње овим спор­том зах­те­ва мно­го мен­тал­не и фи­зич­ке сна­ге, на­рав­но и чврст ка­рак­тер, што је ве­ро­ват­но слу­чај и са оста­лим спор­то­ви­ма. Ту је и ре­зул­тат­ски им­пе­ра­тив, ко­ји је при­су­тан у сва­кој тр­ци, јер ни­сте ушли у ба­зен да би­сте би­ли дру­ги. Ба­рем је та­ко код ме­не. Тај по­зи­тив­ни при­ти­сак од вас ства­ра бор­ца, не­ког ко ја­ча свој дух и те­ло, и ко учи ка­ко да се но­си са по­бе­да­ма, али још ва­жни­је – и са по­ра­зи­ма. Ка­да из­гу­би­те, а то се де­ша­ва, у пли­ва­њу не­ка­да и због пар сто­тих де­ло­ва се­кун­де, по­треб­но је да че­сти­та­те пр­о­тив­ни­ку, да му пру­жи­те ру­ку, ко­ли­ко год да је то бол­но за вас. Сле­де­ћи пут се по­тру­ди­те да бу­де­те ви тај ко­ме че­сти­та­ју. Ва­жан је фер-плеј, ва­жан је ви­те­шки од­нос пре­ма се­би и ри­ва­ли­ма. Ва­жно је и да зна­те да ви у ба­зе­ну пред­ста­вља­те пр­во се­бе, а по­том и сво­ју по­ро­ди­цу, чи­је пре­зи­ме но­си­те, па по­том и сво­ју зе­мљу или клуб. Мо­ра­те да оправ­да­те оче­ки­ва­ња свих, али и да са­чу­ва­те част и спорт­ско до­сто­јан­ство, без об­зи­ра на ис­ход тр­ке.

ПРИ­МЕ­РИ, ПО­ДР­ШКА, УСМЕ­РА­ВА­ЊА

Жи­ви­мо у вре­ме­ну ка­да је мла­ђим ге­не­ра­ци­ја­ма све на до­хват ру­ке, пу­тем ин­тер­не­та или те­ле­ви­зи­је, па и спорт. Сма­тра­те ли да је због то­га све ма­ње де­ча­ка и де­вој­чи­ца ко­ји же­ле да се ак­тив­но ба­ве спор­том, јер то под­ра­зу­ме­ва ве­ли­ке на­по­ре и ди­сци­пли­ну?

И сам при­па­дам тој ге­не­ра­ци­ји, ма­да све то у вре­ме мог де­тињ­ства ни­је до­сти­гло ова­кве раз­ме­ре, па сам ипак ре­шио да се ба­вим спор­том. Све то је лич­но и не бих же­лео да бу­дем не­пра­ве­дан. Уоста­лом, ни­је то са­мо до де­це, јер су ро­ди­те­љи ве­о­ма ва­жна ка­ри­ка у том лан­цу. Де­ца пре­ко те­ле­ви­зи­је или ин­тер­не­та уоче не­што што им се до­па­да, али је на мај­ка­ма и оче­ви­ма у ком прав­цу ће да усме­ра­ва­ју те њи­хо­ве же­ље. Се­ћам се да сам чи­тао ка­ко је Ана Ива­но­вић гле­да­ла Мо­ни­ку Се­леш на те­ле­ви­зи­ји, исто као и Но­вак Ђо­ко­вић, ко­ји се ди­вио Пи­ту Сам­пра­су. Али, да ни­је би­ло ро­ди­те­ља ко­ји су пра­ти­ли ту њи­хо­ву по­чет­ну сим­па­ти­ју пре­ма спор­ту, по­др­жа­ва­ли их, ула­га­ли у тре­не­ре, опре­му,  во­ди­ли их на тре­нин­ге сва­ки дан, орга­ни­зо­ва­ли њи­хо­ве школ­ске оба­ве­зе, ве­ро­ват­но они не би би­ли то што је­су.

Да ли пра­ти­те дру­ге спор­то­ве и шта Вас по­себ­но при­вла­чи?

Ко­ли­ко ми оба­ве­зе до­зво­ља­ва­ју, пра­тим на­ше спор­ти­сте углав­ном на ме­ђу­на­род­ним так­ми­че­њи­ма. Кад год мо­гу пра­тим ко­шар­ку, ва­тер­по­ло, фуд­бал, те­нис, све ме­че­ве ко­је игра на­ша ре­пре­зен­та­ци­ја. Су­ви­шно је ре­ћи да ме Но­ва­ко­ви ме­че­ви оду­ше­вља­ва­ју и, на­рав­но, он као лич­ност. Ни­је у пи­та­њу то што је пр­ви на све­ту, а што је не­ве­ро­ват­но ве­ли­ка и зна­чај­на ствар, већ што је из­у­зе­тан као чо­век. При­ро­дан је, сто­ји чвр­сто на зе­мљи и увек пр­о­на­ла­зи вре­ме­на за дру­ге. И ако не­ма то вре­ме, он ће га ипак на­ћи.

Ка­ко об­ја­шња­ва­те „фе­но­мен срп­ског спор­та“ и ње­го­ве успе­шно­сти?

Ми Ср­би смо ве­о­ма та­лен­то­ва­на на­ци­ја, не са­мо у спор­ту, и то је са­мо по­треб­но пра­вил­но ка­на­ли­са­ти. Не знам шта је тач­но у пи­та­њу, да ли су то ге­ни, наш бор­бе­ни дух, на­ша исто­ри­ја, у ко­јој смо пр­о­ла­зи­ли кр­оз те­шке тре­нут­ке, што нас је не­сум­њи­во оја­ча­ло. Да ли је то глад за по­бе­да­ма, сна­жна мо­ти­ва­ци­ја да успе­мо да би­смо ти­ме обез­бе­ди­ли ег­зи­стен­ци­ју. Ма­да, ни инат не би тре­ба­ло из­о­ста­ви­ти. То је не­што што за­пад­ња­ци­ма ни­је баш ла­ко да раз­у­ме­ју. Они наш инат че­сто на­зи­ва­ју „X фак­то­ром“.

Да ли сте све­сни ко­ли­ко љу­ди­ма у Ср­би­ји зна­че под­ви­зи на­ших спор­ти­ста и да им то, већ ду­же вре­ме, до­но­си јед­ну од рет­ких пра­вих ра­до­сти?

По­ла­зе­ћи од са­мог се­бе и, на­рав­но, мо­је по­ро­ди­це, знам ко­ли­ко нас све ра­ду­ју ус­пе­си на­ших спор­ти­ста. Сва­ки пут ка­да уђем у ба­зен све­стан сам да пли­вам за Ср­би­ју, за свој на­род. Ако сво­јом по­бе­дом или ре­зул­та­том усре­ћим ба­рем јед­ног чо­ве­ка у на­шој зе­мљи, то је за ме­не већ успех. Ипак, ус­пе­си спор­ти­ста не тре­ба да бу­ду је­ди­на ра­дост у не­чи­јем жи­во­ту. Сре­ћу тре­ба тре­ба тра­жи­ти пр­во у се­би, сво­јој по­ро­ди­ци, оно­ме што чи­ни сва­ко од нас. Та­да ће све би­ти мно­го ком­плет­ни­је и сми­сле­ни­је.

СВЕСТ О НА­ШЕМ

Сла­же­те ли се да сте се и Ви, за крат­ко вре­ме, на­мет­ну­ли као јед­на од елит­них фи­гу­ра у срп­ском спор­ту?

Би­ло би ми дра­го ако је та­ко. С об­зи­ром да ни­сам та­ко че­сто у Ср­би­ји, мо­жда ја то и не ви­дим ва­шим очи­ма, али је у сва­ком слу­ча­ју ле­по кад сам у зе­мљи и ка­да од са­свим не­по­зна­тих љу­ди до­би­јем ре­чи по­др­шке и охра­бре­ња, што ми по­ка­зу­је да ве­о­ма це­не оно што сам по­сти­гао.

Ко­ли­ко сте за­и­ста упу­ће­ни у жи­вот у Ср­би­ји, с об­зи­ром да сте де­тињ­ство и пе­ри­од од­ра­ста­ња, пр­о­ве­ли да­ле­ко од ње?

Док сам био мла­ђи и са да­ле­ко ма­ње оба­ве­за, сва­ког ле­та сам пар ме­се­ци пр­о­во­дио у за­ви­ча­ју, та­ко да сам до­ста то­га на­у­чио. Имам при­ја­те­ље ко­ји жи­ве у Бе­о­гра­ду, род­би­ну у Срп­ској, и углав­ном се до­пи­су­је­мо пре­ко ин­тер­не­та. Пра­тим и ве­сти, тру­дим се да бу­дем упу­ћен у зби­ва­ња, ко­ли­ко ми то вре­ме до­зво­ли. Ви­дим да се ства­ри по­ме­ра­ју на­пред, да то не иде бр­зо, ни­ти ла­ко, али да по­сто­ји не­ка на­да да ће би­ти бо­ље. При­ја­те­љи из Ср­би­је ми го­во­ре ка­ко су све­сни да ће ства­ри да се пр­о­ме­не на бо­ље тек ка­да се сва­ки по­је­ди­нац су­о­чи са сво­јим не­до­ста­ци­ма и уочи пр­о­стор за соп­стве­ни на­пре­дак. Са­мо та­ко и це­ло дру­штво мо­же да на­пре­ду­је. Јед­но не иде без дру­гог.

Иако ро­ђе­ни у Абу Да­би­ју (7. ав­гу­ста 1993), ни­сте има­ли ди­ле­му да се ста­ви­те под срп­ску за­ста­ву ка­да сте од­лу­чи­ва­ли за ко­га ће­те на­сту­па­ти?

Од­ра­стао сам у по­ро­ди­ци где су се увек га­ји­ле пра­ве вред­но­сти, где се учи­ло ко смо и ода­кле смо, и где је ма­те­ри­јал­ни аспект био у дру­гом пла­ну, та­ко да је ово био са­свим при­ро­дан из­бор.

Да ли Вам је и ко­ли­ко по­зна­та срп­ска тра­ди­ци­ја и кул­ту­ра? Шта је оно што Вам се до­па­да у свом на­ро­ду, а шта је оно што би­сте пр­о­ме­ни­ли?

Ми­слим да до­ста до­бро по­зна­јем на­шу тра­ди­ци­ју, за­хва­љу­ју­ћи по­ро­ди­ци и нај­бли­жи­ма, ма­да ми не­ке ства­ри по­не­кад из­гле­да­ју ма­ло нео­бич­но, па чак и не­ло­гич­но. Има­мо бо­га­ту кул­тур­ну ба­шти­ну, ве­ли­ке умет­ни­ке, има­мо чи­ме да се по­но­си­мо. Са­мо још да по­ве­ћа­мо свест о то­ме да је то на­ше. Та­ко­ђе, би­ло би нам да­ле­ко бо­ље да смо ма­ло сло­жни­ји. Та не­во­ља нас пра­ти кр­оз исто­ри­ју.

Ко­ли­ко има­те вре­ме­на за се­бе и сво­ја ин­те­ре­со­ва­ња, ми­мо спор­та?

Тре­нут­но не баш пре­ви­ше, али ипак до­вољ­но, с об­зи­ром на то да сам пре­ки­нуо сту­ди­је. Све мо­же да се орга­ни­зу­је уко­ли­ко во­ља по­сто­ји. При­вла­че ме ле­пи ре­сто­ра­ни, во­лим ви­део игри­це и до­ста сло­бод­ног вре­ме­на по­тро­шим уз ком­пју­тер. Што се ти­че фил­ма и му­зи­ке, да­јем пред­ност фил­му (му­зи­ка је сва­ка­ко део мо­је сва­ко­дне­ви­це). Оми­ље­на се­ри­ја ми је Док­тор Ха­ус. Пра­тио сам све епи­зо­де, тај сен­зи­би­ли­тет и до­за ху­мо­ра су ми бли­ски. За књи­ге баш и не­мам вре­ме­на, иако бих то во­лео. На­и­ме, та­ман кад сед­нем да чи­там, од­мах ми се при­спа­ва. Хр­о­нич­но сам по­спан, што и не чу­ди: уста­јем у пет ују­тро због тре­нин­га. ✦

Са­мо­по­што­ва­ње

Не бих ни­шта по­себ­но ме­њао. Ми са­мо тре­ба да са­ми се­бе це­ни­мо ви­ше, не­го што то тре­нут­но ра­ди­мо. Ви­ди­те, сви мо­ји дру­го­ви – Ен­гле­зи, Но­во­зе­лан­ђа­ни, Ара­пи, ко­ји до­ђу по­не­кад сам­ном на тре­нинг камп у Бе­о­гра­ду, оду­ше­вље­ни су сви­ме што ви­де и то­пли­ном на­шег на­ро­да. Да­кле, по­треб­на је ве­ћа до­за са­мо­по­што­ва­ња. Ако не це­ни­те са­ми се­бе, ни дру­ги вас не­ће це­ни­ти.

Вре­ме

Во­лео бих да мо­гу ви­ше вре­ме­на да пр­о­во­дим у Ср­би­ји, али ми оба­ве­зе то не до­зво­ља­ва­ју. Ето, ле­тос ни­сам сти­гао ни да по­се­тим род­би­ну, иако сам то баш же­лео. На­дам се да то не­ће би­ти слу­чај и по­сле Олим­пи­ја­де.

По­ру­ка мла­ди­ма

– Спорт је не­што нај­бо­ље, пун је по­зи­тив­не енер­ги­је и пру­жи­ће вам пу­но не­за­бо­рав­них тре­ну­та­ка. Упо­зна­ће­те раз­не кул­ту­ре и сте­ћи мно­го ис­кре­них при­ја­те­ља, са ра­зних ме­ри­ди­ја­на. Жи­ве­ће­те здра­во и увек би­ти у до­број фор­ми. Ни­шта ни­је не­до­сти­жно, „са­мо не­бо је гра­ни­ца“. За­то, поч­ни­те да тре­ни­ра­те већ да­нас.