Век
МОЈКОВАЧКА БИТКА, У СВЕТЛУ НЕБЕСКЕ И НАРОДНЕ ИСТИНЕ
По светом косовском завету
Као што Господ није ишао на Голготу да буде поражен него је победио, па на Његовом крсту пише „Цар Славе“, тако су мојковачки јунаци својом врлином и племенитом жртвом надјачали зло. Били су вођени светолазаревским заветом и безусловном оданошћу за свој род. Званичној идеологији у комунистичкој Југославији то није одговарало, а некима не одговара ни данас
Пише: Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић
На Крстовдан, уочи Богојављења, 2016. године присуствовао сам величанственој свечаној Академији поводом обележавања стогодишњице од Мојковачке битке, која је, са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, одржана у београдском Центру „Сава“.
И док су Патријарх Иринеј и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорили о значају ове битке, а глумци оживљавали те див јунаке на челу са Сердарем Јанком Вукотићем – укратко, док је текао сценско-музички програм и јецале гусле Бошка Вујачића, уз које је он кликтао стихове Радована Бећиревића Требјешког о Мојковачкој бици (коју сам у својим младим данима читао и која ме је подстакла да се са историјским чињеницама у вези са овом битком боље упознам) – мислима сам пловио по прошлости. Сећао сам се оних људи који су живели у времену када је и сам помен ове битке био забрањен. Намерно кажем: сећао се оних људи, а не оног времена, јер није време криво што су се они у њему понашали нељудски, и због тога не треба правдати ничије понашање речима „било је такво време“. Свети Василије Велики упозорава нас да „оно што разликује доброг човека од рђавог јесте управо то што добар човек на добро употребљава оно што му је Бог даровао, а рђав човек то исто добро окреће на зло“. Према томе, што је више било оних који су злоупотребљавали дар времена и окретали леђа Богу, а лице и срце демону, то је и време било теже и неподношљивије. Ти и такви су и истину о Мојковачкој бици били забранили, и они су „заслужни“ што су то време које нам је Господ даровао уместо на добро употребили на зло. Њихова је одговорност што је ова битка изостављана из школских уџбеника и књига посвећених догађајима из тог времена, а уношена у оптужнице и пресуде онима који су о њој причали.
ИЗ БРАТСКЕ ЉУБАВИ
Некоме није ишла у прилог, а и данас изгледа не иде, чињеница да су Сердар Јанко и његови јунаци спасили Српску војску која се повлачила преко Црне Горе и Албаније до Грчке. Ти и такви демонослужитељи нису могли, нити могу, да разумеју српску одлучност и срчаност које су красиле Јанка Вукотића и његове ратнике, а још мање су могли да схвате да је тој њиховој срчаности храброст и снагу давао управо Богочовек Христос који се тог Божића родио на Мојковцу и Коме су, уместо смирне, злата и тамјана, они принели себе. Тако оснажени новорођеним Богомладенцем Христом, међусобно се мирбожећи, пошли су у бој, у смрт, ни у једном тренутку се не плашећи чињенице да је непријатељ био много боље наоружан и далеко бројнији. Циљ ових храбрих витезова је био да спасу браћу, и у томе су успели, извршивши тада на Мојковцу дословце ону Христову заповест која каже: да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје (в. Јн 15,13). Дакле, по љубави према Богу и ближњем, а не по бројности учесника и ратној стратегији, ова битка је добијена, и спада у ред највећих које су Срби икада водили.
Сердар Јанко Вукотић и његови јунаци, задојени косовским Светолазаревским заветом, изабрали су жртву којом се небо купује – и купили су га. Определили су се за Небеско царство, за небеску Србију, али не у смислу како то данас неки погрешно схватају, већ као духовно опредељење за следовање и идење за Светим Кнезом Лазаром и другим српским мученицима и Светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, који су раније постали становници вечног Царства Христовог. На Мојковцу они су пружили отпор моћном непријатељу са жељом да добрим победе зло, и попут Христа прихватили су крст и страдање, свесни да ни Господ није ишао на Голготу да буде поражен, већ да победи и – победио је, због чега на Његовом Крсту и пише Цар Славе. Зато су и мојковачки витезови победили и отишли у славу Царства небеског.
Поменута Академија у Центру „Сава“ је на то указала, и она је доказ да, колико су се год силе таме трудиле и труде да ову битку избришу из народног памћења, она никада неће бити заборављена, не само због тога што њени учесници нису жалили своје животе жртвујући се за браћу, већ због тога, и првенствено због тога, што су том жртвом показали да су Христови. И зато су они живи и вечно ће живети њихово дело, јер је и Христос, Кога су носили у својим срцима, увек жив и непобедив.
Захвалан сам свима који су својим радом, стручношћу и на било који други начин допринели да ова Академија буде овако изузетно организована и што су нас богатим програмом те вечери учинили тако поносним. ✦
(Аутор је главни секретар Светог архијерејског синода СПЦ. Опрема: НР Прес)