Та­ко је сво­је рат­ни­ке у бор­бу по­звао зна­ме­ни­ти сер­дар Јан­ко Ву­ко­тић, на Бад­ње ве­че 1916. у Мој­ков­цу, спа­са­ва­ју­ћи образ и сво­јој гру­ди и сво­ме за­лу­та­лом кра­љу. „Ако 24 ча­са за­др­жи­те не­при­ја­те­ља, оду­жи­ли сте се Срп­ству“, пи­сао је сер­да­ру дан ра­ни­је ре­гент Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић. И учи­ни­ше та­ко, жр­твом по­мо­го­ше бра­ћи, и по­ста­до­ше бе­смрт­ни при­мер ко­ји за­на­век све­тли. И да­нас, у стра­шном ра­строј­ству Цр­не Го­ре и Ср­би­је, то је жар на ко­ји се сви мо­же­мо огре­ја­ти

Ка­да је, по­сли­је упо­ко­је­ња Све­тог Пе­тра II Лов­ћен­ског Тај­но­вид­ца (1851), књаз Да­ни­ло Пе­тро­вић ода­брао пут свје­тов­ног го­спо­да­ра, оста­ла је за­пам­ће­на ри­јеч ар­хи­ман­дри­та Ни­ћи­фо­ра Ду­чи­ћа: „Ево но­ве не­сре­ће за срп­ски на­род.“ Књаз Да­ни­ло, при­хва­та­ју­ћи уло­гу са­мо свје­тов­ног вла­да­ра, упу­тио се дру­га­чи­јим пу­тем од оно­га ко­јим су хо­ди­ли и усмје­ра­ва­ли Цр­ну Го­ру ње­го­ви прет­ход­ни­ци Пе­тро­ви­ћи, за­го­вор­ни­ци и но­си­о­ци иде­је об­но­ве „сла­ве­но­серб­ског цар­ства“, од Ми­тро­по­ли­та Да­ни­ла „во­је­во­ди­ча срп­ске зе­мље“ до Пе­тра II. То усмје­ре­ње је ја­сно са­же­то у по­ру­ци Пе­тра II, по Ма­ти­ји Ба­ну, кња­зу Алек­сан­дру I Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћу (1848): „Он у При­зрен за кра­ља, ја у Пећ за па­три­ја­ра.“ До­дао му је и сље­де­ће: „Не­ка се ма­не Евро­пе ко­ја др­жи мр­тву тур­ску ру­ку под на­шим гр­лом.“

За­го­вор­ник те исте иде­је био је, не­сум­њи­во, и Да­ни­лов на­сљед­ник, ве­ли­ки књаз и краљ Цр­не Го­ре Ни­ко­ла I Пе­тро­вић. Ње­го­ва хим­на „Она­мо ’на­мо за бр­да она… да ви­ђу При­зрен, та то је мо­је, до­ма ћу доћ“; ње­го­во осло­бо­ђе­ње Ва­со­је­ви­ћа као „сто­же­ра Ра­шке зе­мље“ (ка­ко је та­ко­ђе пје­вао) и, за­јед­но са зе­том му кра­љем Пе­тром I Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћем, осло­бо­ђе­ње Ко­со­ва и Ме­то­хи­је (1912); ње­гов по­зив Цр­но­гор­ци­ма (1914), по­сли­је об­ја­ве ра­та Ср­би­ји од Аустро­у­гар­ске, да сли­је­де „сво­ја два ста­ра срп­ска кра­ља“ у од­бра­ни сло­бо­де и обра­за срп­ског на­ро­да — све то, и мно­го шта дру­го, по­ка­зу­је да је он на­ста­вљао да хо­ди пу­тем сво­је све­то­род­не ло­зе.

Но, упра­во пре­ко ње­га се по­че­ло оства­ри­ва­ти и гор­ко про­ро­штво Ни­ћи­фо­ра Ду­чи­ћа. У по­чет­ку је и ње­му би­ло нај­ва­жни­је осло­бо­ђе­ње и ује­ди­ње­ње, у ду­ху Ду­ша­но­вог цар­ства, по­ро­бље­не бра­ће (ње­го­ва по­ру­ка кња­зу Ми­ха­и­лу Обре­но­ви­ћу – ва­жно је да се ује­ди­ни Срп­ство ма­кар он др­жао узен­ги­је ср­би­јан­ском кња­зу). Кру­ни­шу­ћи се, ме­ђу­тим, кру­ном Све­тог Сте­фа­на Де­чан­ског (1910), пред­ло­жив­ши за пр­вог Ми­тро­по­ли­та пећ­ког (по­сли­је уки­да­ња Пећ­ке Па­три­јар­ши­је – 1766) сво­га Ми­тро­по­ли­та Га­ври­ла До­жи­ћа, по­то­њег Срп­ског па­три­јар­ха, оче­вид­но да се још уви­јек на­дао да ће он би­ти тај об­је­ди­ни­тељ срп­ских зе­ма­ља и об­но­ви­тељ Пећ­ке Па­три­јар­ши­је. Но, исто­риј­ска зби­ва­ња су кре­ну­ла дру­гим то­ком. То је и ње­му по­ста­ло пот­пу­но ја­сно већ од Пр­вог и Дру­гог бал­кан­ског ра­та, а на­ро­чи­то у то­ку Пр­вог свјет­ског ра­та. Та­ко, да би уства­ри спа­сао сво­ју ди­на­сти­ју, он се пред крај жи­во­та на­шао у по­ло­жа­ју да жр­тву­је мно­го шта од оно­га ра­ди че­га се чи­та­вог жи­во­та бо­рио, да не ка­же­мо – и свој кра­љев­ски образ. Во­де­ћи, пре­ко си­но­ва, тај­не пре­го­во­ре с Аустро­у­гар­ском иза ле­ђа сво­јих са­ве­зни­ка Ср­би­је и Ру­си­је, ра­ди лич­них и ди­на­стич­ких ин­те­ре­са, по­вје­ро­вав­ши нај­вје­ро­ват­ни­је да је са Ср­би­јом свр­ше­но, мо­гу­ће – до­бив­ши обе­ћа­ња о про­ши­ре­њу гра­ни­ца Цр­не Го­ре, по­сли­је па­да (бо­ље ре­че­но чуд­не пре­да­је) Лов­ће­на, краљ Ни­ко­ла пот­пи­сао је ка­пи­ту­ла­ци­ју, на­ре­дио рас­пу­шта­ње цр­но­гор­ске вој­ске, а сам кре­нуо пре­ко мо­ра дру­гим пу­тем од оног ко­јим је пре­ко ал­бан­ске гол­го­те хо­дио са вој­ском ње­гов зет Пе­тар I и унук пре­сто­ло­на­сљед­ник Алек­сан­дар.

ТУ­ЖАН КРАЈ „ЦА­РА ЈУ­НА­КА“

То се до­го­ди­ло пр­ви пут у ње­го­вој ше­зде­се­то­го­ди­шњој вла­да­ви­ни: краљ Ни­ко­ла, с пра­вом на­зван „цар ју­на­ка“, као да се овим чи­ном од­ре­као оног кња­за и кра­ља са Вуч­јег до­ла, Гра­хов­ца, из вре­ме­на Ве­љег ра­та и Хер­це­го­вач­ког устан­ка, Бал­кан­ских ра­то­ва, по­чет­ка Пр­вог свјет­ског ра­та… Но, ње­гов образ и образ Цр­не Го­ре то­га вре­ме­на ипак је спа­сио упра­во на Мој­ков­цу, за Бо­жић 1915. го­ди­не, ди­ви­зи­јар Јан­ко Ву­ко­тић, на­чел­ник шта­ба Вр­хов­не ко­ман­де Цр­но­гор­ске вој­ске, ко­ман­дант Хер­це­го­вач­ког од­ре­да и Сан­џач­ке вој­ске, за­јед­но са Ми­тром и Ми­лом Мар­ти­но­ви­ћем и дру­гим ко­ман­дан­ти­ма. На те­ле­грам ко­ман­дан­та Ср­би­јан­ске вој­ске ре­ген­та Алек­сан­дра: „Ако 24 ча­са за­др­жи­те не­при­ја­те­ља, оду­жи­ли сте се Срп­ству“, сер­дар Јан­ко је при ло­же­њу бад­ња­ка обе­ћао да ће по­мо­ћу Све­мо­гу­ћег Бо­га „на­ше хра­бре ми­ши­це спа­си­ти Цр­ну Го­ру и сво Срп­ство“. Да се то и до­го­ди­ло свје­до­чи ка­сни­ја ри­јеч истог ре­ген­та: „При­мер бе­смрт­них ју­на­ка, ко­ји се­бе при­не­со­ше на жр­тву у Мој­ко­вач­кој би­ци 1915. го­ди­не за сла­ву Цр­не Го­ре и част на­ше вој­ске, све­тле­ће ве­чи­то.“ Оту­да и доц­ни­ја чу­ве­на из­ре­ка: „Да ни­је би­ло Бо­жи­ћа на Мој­ков­цу, не би би­ло ни вас­кр­са на Кај­мак­ча­ла­ну.“

И не са­мо то: ова два усмје­ре­ња – вла­сто­љу­би­во-ди­на­стич­ко кра­ља Ни­ко­ле, по­то­њих го­ди­на ње­го­вог жи­во­та, и мој­ко­вач­ко-ла­за­рев­ско Јан­ка Ву­ко­ти­ћа и дру­гих мој­ко­вач­ких ви­те­зо­ва – оста­вља­ју ду­бо­ки пе­чат на укуп­ни жи­вот по­себ­но Цр­не Го­ре (али и Ср­би­је) до да­на­шњег да­на. По за­вр­шет­ку Пр­вог свјет­ског ра­та, огром­на ве­ћи­на Цр­но­го­ра­ца (се­па­рат­на ка­пи­ту­ла­ци­ја кра­ља Ни­ко­ле и ње­го­во бјек­ство су то­ме не ма­ло до­при­ни­је­ли) из­ја­сни­ла се на Ве­ли­кој под­го­рич­кој скуп­шти­ни (1918) за ује­ди­ње­ње са Ср­би­јом, од­но­сно Ју­го­сла­ви­јом, а Све­ти Си­нод Пра­во­слав­не Цр­кве у Кра­ље­ви­ни Цр­ној Го­ри (пр­ва од свих та­да­шњих Ми­тро­по­ли­ја не­ка­да­шње Пећ­ке Па­три­јар­ши­је) за вас­по­ста­вља­ње је­дин­ства Пећ­ке Па­три­јар­ши­је – 16. но­вем­бра 1918. го­ди­не. Ре­ла­тив­но ма­ла гру­па при­ста­ли­ца ди­на­сти­је кра­ља Ни­ко­ле, под­стак­ну­та ита­ли­јан­ском вој­ском, по­ди­гла је бра­то­у­би­лач­ку Бо­жић­ну по­бу­ну (1918), у то ври­је­ме ис­кљу­чи­во са ди­на­стич­ких раз­ло­га.

МОЈ­КО­ВАЦ, ТВР­ДА СРП­СКА КА­ЧА­НИ­ЦА

Та та­ко­зва­на зе­ле­на­шко-бје­ла­шка ди­о­ба у Цр­ној Го­ри пре­ра­сла је доц­ни­је, уз под­сти­цај Ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је и ре­во­лу­ци­је, у пар­ти­зан­ско-чет­нич­ко бра­то­у­би­ла­штво (Ср­би­ја је про­шла то исто рас­пе­ће), да би по Дру­гом свјет­ском ра­ту по­при­ми­ла у Цр­ној Го­ри фор­ме на­ци­о­нал­них ди­о­ба, пре­но­се­ћи се вре­ме­ном на све обла­сти дру­штве­ног жи­во­та – на раз­два­ја­ње др­жа­ве Ср­би­је и Цр­не Го­ре, на рас­по­лу­ће­ност је­зи­ка, кул­ту­ре, па чак и по­ку­шај рас­цје­па са­ме Цр­кве. Та но­во­ком­по­но­ва­на Цр­на Го­ра, у Бро­зо­вом Јај­цу за­че­та и ро­ђе­на, пре­ста­ла је да бу­де Цр­на Го­ра кра­ља Ни­ко­ле ње­ном из­да­јом Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, Пра­во­сла­вља, уки­да­њем ћи­ри­ли­це, за­по­че­тим аустро­у­гар­ском и на­ци­фа­ши­стич­ком оку­па­ци­јом.

Од­ри­ца­њем од са­ме се­бе у по­тра­зи је да­нас за ду­кљан­ско-мон­те­не­грин­ским иден­ти­те­том, гра­ђе­ним на из­ми­шље­ној ду­кљан­ској ми­то­ло­ги­ји и пле­мен­ско-ате­и­зи­ра­ној еуроп­ској тр­жи­шној еко­но­ми­ји и ње­ним ин­те­гра­ци­ја­ма. Све јој је на про­да­ју: и Бог и ду­ша и образ и отац и мај­ка. На­жа­лост, и Ср­би­ја, за­бо­ра­вља­ју­ћи ка­ра­ђор­ђе­вић­ко-ла­за­рев­ско опре­дје­ље­ње, свој­стве­но јој до и по­сли­је Пр­вог свјет­ског ра­та, и те ка­ко да­нас ко­ке­ти­ра, про­шав­ши кроз бољ­ше­вич­ко-ти­то­и­стич­ку пу­сти­њу, са све­моћ­ним фе­ти­ши­зо­ва­ним бо­жан­ством зе­маљ­ско­га цар­ства зва­ног – тр­жи­шна еко­но­ми­ја „но­вог по­рет­ка“ пост­хри­шћан­ске Евро­пе. (Сје­ти­мо се са­мо ми­ни­стра про­свје­те Ср­би­је ко­ји је не­дав­но об­ја­вио рат Бо­гу, вје­ри, вје­ро­на­у­ци, за­мје­њу­ју­ћи их не­ка­квим сво­јим фе­ти­шем од [не]знања.)

У од­ри­ца­њу од опре­дје­ље­ња за Цар­ство не­бе­ско већ су и Ср­би­ја и Цр­на Го­ра, још 1946. го­ди­не, из­ме­ђу оста­лог, из­ње­дри­ле ауто­ном­ну по­кра­ји­ну Ко­смет, да­нас пре­ра­слу у та­ко­зва­но „не­за­ви­сно Ko­so­va“ ко­је у Бри­се­лу, уз прет­ход­но при­зна­ње не­за­ви­сно­сти од стра­не цр­но­гор­ске вла­сти и уз са­гла­сност да­на­шње ср­би­јан­ске вла­сти, за­до­би­ја све не­за­ви­сни­ја свој­ства и об­ли­ке. Они, пак, ко­ји су, у на­ше ври­је­ме, сво­јим на­тов­ским бом­бар­до­ва­њем Ср­би­је и Цр­не Го­ре на­ста­ви­ли њи­хо­ву аустро­у­гар­ско-ње­мач­ку (из Пр­вог свјет­ског ра­та и Дру­гог свјет­ског ра­та) на­ци­фа­ши­стич­ку уну­тар­њу и спо­ља­шњу оку­па­ци­ју, из­ва­див­ши Ср­би­ји Ко­со­во и Ме­то­хи­ју из ње­да­ра, не др­же ли да­нас не про­сто „мр­тву“, но гво­зде­ну ру­ку те и та­кве ан­ти­хри­шћан­ске Евро­пе, и то не са­мо под на­шим гр­лом, не­го под гр­лом ци­је­ла сви­је­та?! „Пиј шер­бе­та из ча­ше све­че­ве, па сје­ки­ру че­кај ме­ђу уши.“

Би­ло ка­ко би­ло, Мој­ко­вац је био и остао твр­да ка­ча­ни­ца. По пје­сни­ку, го­во­ре­ћем кроз уста Јан­ка Ву­ко­ти­ћа: „Ој, Лов­ће­не, Ду­ша­но­ва ди­ко / до­сад те­бе не осва­ја ни­ко / до­год ово сви­јет­ско стра­ши­ло / што се грд­ном та­мом оба­ви­ло / ал’ Бр­ско­во, наш ће Лов­ћен би­ти (а са њим и Ко­со­во) / ис­точ­ни ће се (мој­ко­вач­ко-ко­со­во­за­вјет­ни) од­ред, ако Бог да, про­сла­ви­ти.“

(„Са­ва цен­тар“, Бе­о­град, 18. ја­ну­ар 2016. Опре­ма: НР Прес)