Све је би­ло на стра­ни на­па­да­ча тог стра­шног и слав­ног ја­ну­а­ра 1916. Аустро­у­гар­ских вој­ни­ка би­ло је 150.000, цр­но­гор­ских са­мо 43.000. Опре­мље­ност ми­тра­ље­зи­ма и ар­ти­ље­ри­јом 7:1. Али Цр­но­гор­ци, на­дах­ну­ти ко­сов­ским за­ве­том и хе­рој­ским кул­том Оби­ли­ћа, зна­ли су ко­ли­ка је све­ти­ња ко­ју бра­не. Све­ти­ња Отаџ­би­не и Сло­бо­де, све­ти­ња жр­тве за бра­та. Иза њи­хо­вих ле­ђа ка Ал­ба­ни­ји и мо­ру по­вла­чи­ло се 90.000 вој­ни­ка и не­ја­чи из Ср­би­је. Цр­но­гор­ци су чи­ни­ли чу­да од ју­на­штва, с по­тре­сним хе­ро­и­змом из­вр­шив­ши за­да­так

Пи­ше: Ми­шо Ву­јо­вић

О Мој­ко­вач­кој би­ци, ма­ло скрај­ну­тој из исто­риј­ских чи­тан­ки, ни­је се мно­го пи­са­ло, иако се да­нас ве­ћи­на исто­ри­ча­ра сла­же са чу­ве­ном де­фи­ни­ци­јом још чу­ве­ни­је хе­ро­и­не Мој­ко­вач­ке бит­ке, Ва­си­ли­је Ву­ко­тић: „Да ни­је би­ло Бо­жи­ћа на Мој­ков­цу, не би би­ло ни Вас­кр­са на Кај­мак­ча­ла­ну.“ О овом суд­бо­но­сном окр­ша­ју при по­вла­че­њу Срп­ске вој­ске пре­ко Ал­ба­ни­је до Кр­фа об­ја­вље­но је тек не­ко­ли­ко сту­ди­ја и две озбиљ­ни­је књи­ге пи­сца Ћа­ми­ла Си­ја­ри­ћа и про­фе­со­ра Алек­сан­дра Дра­шко­ви­ћа. Твор­ци Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца, гроб­ни­це у ко­јој су са­хра­ње­не две срп­ске др­жа­ве, Ср­би­ја и Цр­на Го­ра, у ин­те­ре­су но­ве, не­при­род­не тво­ре­ви­не, на све на­чи­не на­сто­ја­ли су да ми­ни­ми­зу­ју ве­ли­ки под­виг Цр­но­гор­ске вој­ске на че­лу са сер­да­ром Јан­ком Ву­ко­ти­ћем. Осим по не­у­стра­ши­во­сти цр­но­гор­ских гор­шта­ка, ко­ји су ги­ну­ли на но­га­ма да не би жи­ве­ли на ко­ле­ни­ма, и њи­хо­вих над­људ­ских на­по­ра да се успе­шно од­у­пру ви­ше­стру­ко број­ни­јем (150.000 аустро­у­гар­ских вој­ни­ка, 43.000 цр­но­гор­ских) и тех­нич­ки не­у­по­ре­ди­во опре­мље­ни­јем не­при­ја­те­љу (ми­тра­ље­зи и ар­ти­ље­ри­ја 7:1), ова бит­ка ће оста­ти упи­са­на као је­дин­ствен при­мер стра­да­ња за бли­жње­га. Ве­ко­ви­ма на­дах­њи­ва­ни ко­сов­ским ми­том и Ми­ло­ше­вом „жер­твом бла­го­род­ног чув­ства“, Цр­но­гор­ци не са­мо што су се од­у­пр­ли над­моћ­ни­јем не­при­ја­те­љу, већ су и по­је­ди­нач­ним ју­ри­ши­ма на не­мач­ка ми­тра­ље­ска гне­зда по­ди­за­ли бор­бе­ни мо­рал, а пле­мен­ски и брат­стве­нич­ки од­ре­ди и че­те ско­ро да су се так­ми­чи­ли у то­ме ко ће се ве­ћим под­ви­гом и ви­те­шком по­ги­би­јом ви­ну­ти у бе­смрт­ност.

Иде­ал „спа­си бли­жње­га сво­га по це­ну соп­стве­ног жи­во­та“ да­је ово­ме оре­ол јед­ног уз­ви­ше­ног, ан­тич­ког под­ви­га, у ком је са­же­та и сва фи­ло­со­фи­ја Је­ван­ђе­ља и хри­шћан­ског стра­да­ња.

Мо­рал бра­ни­ла­ца ни у јед­ном тре­нут­ку ни­је по­ко­ле­бан и по­ред чи­ње­ни­це да је не­при­ја­тељ већ био овла­дао ско­ро це­ло­куп­ном те­ри­то­ри­јом Цр­не Го­ре, да је пре­сто­ни град, Це­ти­ње, оку­пи­ран, а на Лов­ће­ну, ол­та­ру сло­бо­де, по­бо­ден не­мач­ки бар­јак. Др­жа­ва је би­ла на ко­ле­ни­ма, Вла­да се спре­ма­ла да пот­пи­ше ка­пи­ту­ла­ци­ју, на­стао је ха­ос и ме­теж на ко­ји се бра­ни­о­ци од­ступ­ни­це ни­су освр­та­ли. Глав­на пре­о­ку­па­ци­ја сер­да­ра Јан­ка Ву­ко­ти­ћа, ко­ман­дан­та Сан­џач­ке вој­ске, би­ла је да по­ква­ри не­при­ја­тељ­ске пла­но­ве о пре­се­ца­њу срп­ских ко­ло­на у по­вла­че­њу пре­ма Ал­ба­ни­ји. Вр­хов­на ко­ман­да Срп­ске вој­ске на овај пра­вац усме­ри­ла је око 90.000 вој­ни­ка и не­ко­ли­ко хи­ља­да из­бе­гли­ца. Сер­да­ру Јан­ку „с кр­ва­вог бо­ји­шта“ из шан­че­ва кр­вљу осве­шта­них, ко­ји по не­ко­ли­ко пу­та па­да­ју из ру­ке у ру­ку, сти­за­ли су из­ве­шта­ји о гу­би­ци­ма, али и они, још бит­ни­ји, о кре­та­њу тру­па Срп­ске вој­ске.

Ан­то­ни­је Ђу­рић, је­дан од нај­ве­ћих хро­ни­ча­ра срп­ског стра­да­ња у Пр­вом свет­ском ра­ту, бе­ле­жи ис­по­вест Ва­си­ли­је Ву­ко­тић, кћер­ке и ор­до­нан­са сер­да­ра Јан­ка Ву­ко­ти­ћа, ко­ја је лич­но де­ши­фро­ва­ла из­ве­шта­је са те­ре­на и про­сле­ђи­ва­ла оцу и оста­лим офи­ци­ри­ма: „Мом оцу сва­ко­днев­но сти­жу из­ве­шта­ји о кре­та­њу ср­би­јан­ских тру­па: знао је, из да­на у дан, да су по­је­ди­ни де­ло­ви из­би­ли на оба­ле Ска­дра, дру­ги су у том ча­су би­ли у ме­сту Ту­зи, тре­ћи у мар­шу пре­ма Под­го­ри­ци, че­твр­ти та­ко­ђе у мар­шу пре­ма Ан­дри­је­ви­ци и Ма­те­ше­ву, пе­ти из­ме­ђу Ан­дри­је­ви­це и Ви­ниц­ке, а по­след­њи у пре­де­лу Ру­го­ва…“

КРСТ И ТО­ПУЗ НЕ­КА СЕ СУ­ДА­РЕ

Уочи суд­бо­но­сног окр­ша­ја на Мој­ков­цу Ва­си­ли­ја оста­вља све­до­чан­ство о про­сла­ви Бад­ње ве­че­ри у Ко­ла­ши­ну, ко­је нео­до­љи­во под­се­ћа на ону пред Кне­же­ву ве­че­ру уочи Ко­сов­ског бо­ја:

„Вој­ни­ци и офи­ци­ри су на­се­кли бад­ња­ке и за­па­ли­ли ве­ли­ку ва­тру пред згра­дом у ко­јој се на­ла­зио Штаб. Бад­њак је пр­ви на­ло­жио сер­дар Јан­ко, па ре­дом офи­ци­ри и вој­ни­ци, ба­ца­ју­ћи на пла­мен хра­сто­ве гран­чи­це, ко­је су вар­ни­чи­ле и пуц­ке­та­ле. Ја сам ме­ђу њи­ма би­ла је­ди­но жен­ско че­ља­де. До­че­ки­ва­ла сам их са осве­ће­ним жи­том. Пла­ну­ше пу­шке и озна­чи­ше по­че­так ве­ли­ког сла­вља. (…) Од­јек­ну­ше гу­сле, пе­сма ис­пу­ни про­стор и све ме то под­се­ти на сце­не из Гор­ског ви­јен­ца. Но­ћас, уочи ве­ли­ког пра­зни­ка, осе­ћам да сви слу­те да ће су­тра­шњи дан би­ти обо­јен кр­вљу, да ће се су­тра су­да­ри­ти две вој­ске, јед­на ма­ле­на али хра­бра, ко­ја бра­ни сво­је ку­ће и свој го­ли крш, сво­ју че­љад и сво­је мај­ке, и дру­га, сил­на и ја­ка, ко­ја је кре­ну­ла да осво­ји ту­ђе и да нас учи­ни ро­бљем… Ђу­ро Ву­ко­тић на­здра­вља Ње­го­ше­вим сти­хо­ви­ма: ‘Не­ка бу­де бор­ба не­пре­ста­на, не­ка бу­де што би­ти не мо­же, крст и то­пуз не­ка се су­да­ре.’ На кра­ју здра­ви­це до­да­је: ‘Ва­жно је да је брат­ска срп­ска вој­ска из­ма­кла, ако ми из­ги­не­мо има­ће ко да нас осве­ти и са­тре швап­ску си­лу…’“

При­зна­ње не­при­ја­те­љу одао је аустриј­ски пу­ков­ник Рих­тер:

 „Хра­брост цр­но­гор­ског вој­ни­ка не­ма прем­ца у исто­ри­ји ра­то­ва… Ту сте мо­гли ви­де­ти цр­но­гор­ског вој­ни­ка ка­ко го­ло­рук на­ле­ће на ба­јо­не­те про­тив­ни­ка. Та ма­ло­број­на, при­ми­тив­но на­о­ру­жа­на цр­но­гор­ска вој­ска да­ни­ма је за­др­жа­ва­ла на мој­ко­вач­ком те­ре­ну знат­но број­ни­ју, мо­дер­но на­о­ру­жа­ну аустро­у­гар­ску вој­ску и од­сту­пи­ла је тек он­да ка­да је сва­ку сто­пу зе­мљи­шта за­ли­ла сво­јом и не­при­ја­тељ­ском кр­вљу.“

У објек­тив­ност пу­ков­ни­ка Рих­те­ра, сва­ка­ко, не мо­же­мо сум­ња­ти, као ни у исто­риј­ску ва­жност бит­ке, ко­ју су не­ки хро­ни­ча­ри с пра­вом на­зва­ли „цр­но­гор­ским Тер­мо­пи­ли­ма“.

На­жа­лост, иако је из бит­ке иза­шла не­по­ра­же­на и у пот­пу­но­сти ис­пу­ни­ла стра­те­шки циљ ‒ за­шти­ту од­ступ­ни­це Срп­ске вој­ске, што је рав­но ве­ли­кој по­бе­ди, Цр­но­гор­ска вој­ска је због укуп­них зби­ва­ња на ши­рем по­ли­тич­ком пла­ну, пре све­га због па­сив­ног од­но­са са­ве­зни­ка, нео­д­луч­но­сти и ко­ле­бљи­во­сти су­ве­ре­на, Вла­де и Вр­хов­не ко­ман­де – до­жи­ве­ла не­сла­ван крај, а глав­ни ак­тер Мој­ко­вач­ке бит­ке, сер­дар Јан­ко Ву­ко­тић, на­кон ка­пи­ту­ла­ци­је Цр­не Го­ре од­био је по­зив кра­ља Ни­ко­ле да за­јед­но са оста­лом сви­том на­пу­сти зе­мљу:

„Сре­ћан ти пут, го­спо­да­ру, и да­бог­да се на­ше очи ни­кад ви­ше не ви­ђе­ле!“

И ни­ка­да се ви­ше ни­су сре­ли! Краљ је оти­шао у из­гнан­ство, ге­не­рал у роп­ство. Краљ-пе­сник, аутор нај­срп­ски­је хим­не Она­мо, на­мо, скон­чао је као из­гна­ник у Фран­цу­ској 1921. го­ди­не, а сер­дар Јан­ко Ву­ко­тић, по­то­њи ар­миј­ски ђе­не­рал, члан Вој­ног са­ве­та у Кра­ље­ви­ни СХС и ађу­тант кра­ља Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, умро је у Бе­о­гра­ду 1927. го­ди­не. ✦

Че­стит­ка сер­да­ра Јан­ка Ву­ко­ти­ћа

Свој хра­број Сан­џач­кој вој­сци срет­ни бад­ња­ци, ко­је по на­шем див­но­ме срп­ском оби­ча­ју на­ла­же­мо у част и сла­ву Ро­жде­ства Хри­ста Спа­си­те­ља.

Све­мо­гу­ћи Бог, Ње­го­ви Бож­ји угод­ни­ци и Исус Хри­стос Спа­си­тељ не­ка бла­го­сло­ве на­ше бад­ња­ке, а по­мо­ћу њи­хо­вом на­ше хра­бре ми­ши­це спа­сти ће Цр­ну Го­ру и сво Срп­ство. У то име, и у та­квом твр­дом увје­ре­њу, за­јед­но са свом Сан­џач­ком вој­ском кли­чем:

Да жи­ви Краљ Го­спо­дар Вр­хов­ни Ко­ман­дант!

Да жи­ви ње­го­ва не­по­бје­ди­ва вој­ска!

Да Бог спа­се Цр­ну Го­ру и вас­ци­је­ло Срп­ство!

Да жи­ве бра­ћа Ру­си, на­ши моћ­ни за­штит­ни­ци, ко­ји су по­но­во, иако се бо­ре про­ти­ву три моћ­на Цар­ства, смр­тан уда­рац на­ни­је­ли про­тив­ни­ку у Га­ли­ци­ји!

Бад­њи дан 1916. го­ди­не,

у Ко­ла­ши­ну

Ко­ман­дант

Ди­виз. Сер­дар Ј. Ву­ко­тић

По­гре­шне ра­чу­ни­це

До да­нас је оста­ло не­ја­сно за­што, уме­сто рас­пу­шта­ња и ка­пи­ту­ла­ци­је, не­по­ра­же­на Цр­но­гор­ска вој­ска ни­је усме­ре­на у од­сту­па­ње пре­ма Ал­ба­ни­ји иза Срп­ске вој­ске? У сва­ком слу­ча­ју, у ана­ли­ма ра­то­ва­ња оста­ће за­бе­ле­жно да је она на Мој­ков­цу у пот­пу­но­сти из­вр­ши­ла ка­пи­тал­не за­дат­ке, ко­је јој је за­да­ла Вр­хов­на ко­ман­да.