Албум
ИСТОЧНА СРБИЈА У ОБЈЕКТИВУ ЖЕЉКА СИНОБАДА
Чудеса обичног
То је чаробан предео, митских дубина. Купе и сфинге планина источне Србије памте више него књига и човек. Њени људи знају да живе са тајном света. Не постављају сувишна питања, не дају одговоре после којих се не може назад. Живот је, тамо, обред.
Жељко Синобад (Београд, 1962), наш Жељко, мајстор је фотографије. Оне живе, документарне, са догађаја, уметничке колико уметности има у овој нашој „тегобној земаљској прози“. А има.
Тај Жељко много пута урањао се у чудесне светове источне Србије. О тим упечатљивим сусретима сведочи и изложба фотографија Мотиви из источне Србије, премијерно постављена минулог априла у Завичајном музеју у Руми.
Били смо. Видели пред собом једну целовиту поетику, са јаким елементима филмског. Призор сведен на своју црно-белу потку, коју сваки посматрач може обојити собом. Обичан живот којем се начудити не можеш. Освештавање храста-записа. Јабука, хлеб. Венчић од ивањске траве, са упаљеном свећом, спуштен у реку. Додоле, коледари, лазарице, русаљке. Обреди који делују чак и кад њихови учесници не знају како. Дечак на прозору, зачуђен и можда уплашен светом. Радост сточара због телета, принове. Чворновата рука на углачаном штапу. Чашица златне ракије, под белим дудом, у црна времена. Стара сећања и младе дојке. Ватра којом ће се све испитати. И свуда људи. Очи. Лица чедна, дечја, или она по којима је живот свашта исписао, „сва та лица увела од бола“.
Пресни реализам пун фантастике. Документарност сва од сноликости и громке недоречености.
Помислиш, намах, да ту има нешто бергмановско. Нешто од Параџанова и Фелинија, Беле Тара и Саше Петровића. Али не. Не уклапа се. То је баш Жељко Синобад. Главом, оком и кораком. С брадом дугом два дана и три живота. ✦ (Б. М.)