Кад о Све­том Три­фу­ну па­да снег или ки­ша, на­род ве­ли да ће би­ти род­на го­ди­на. Љу­ди ко­ји жи­ве у рит­му вин­ске го­ди­не друк­чи­ји су. Стр­пљи­ви­ји, уму­дре се, да­ље ви­де. Чу­ју ка­ко зе­мља ди­ше и ви­но зри. А у Сме­де­ре­ву, по­след­њој пре­сто­ни­ци сред­њо­ве­ков­не Ср­би­је, не мо­же се ди­ва­ни­ти а да се не се­ти ми­ну­лих вре­ме­на, бо­љих и го­спод­стве­ни­јих. Ре­ци­мо оних кад је чу­ве­ни сме­де­рев­ски ви­нар Га­ври­ло М. Ђо­рић брао на­гра­де у То­ки­ју и Лон­до­ну, Бри­се­лу и Ли­је­жу

Текст: Ми­ло­сав Слав­ко Пе­шић и НР Прес

Фо­то: Вла­ди­мир Го­гић

Све­ти Три­фун (14. фе­бру­ар, по гре­го­ри­јан­ском ка­лен­да­ру), код пра­во­слав­них, сла­ва је го­сти­о­ни­ча­ра, ме­хан­џи­ја, ви­но­гра­да­ра, љу­ба­ви и де­во­ја­ка. Та­да ви­но­гра­да­ри оре­жу по ко­ју ло­зу и ви­ном за­ли­ју по­не­ки чо­кот, она­ко сим­бо­лич­но, об­ред­но, да би ви­но­гра­ду вра­ти­ли сна­гу по­сле зим­ског ми­ро­ва­ња. У ис­точ­ној Ср­би­ји овог све­ца још зо­ву Оре­зач или За­ри­зој. Све­ште­ник тог да­на по­се­ћу­је ви­но­гра­да­ре, па за­јед­но са до­ма­ћи­ном и уку­ћа­ни­ма иде у ви­но­град, да се по­мо­ле, ока­де, по­ма­жу уљем и по­шкро­пе бо­го­ја­вљењ­ском во­ди­цом, сим­бо­лич­но оре­жу. У сла­ву ло­зе, у зна­ку по­чет­ка но­вог кру­га при­ро­де и чо­ве­ка.

На­род ве­ру­је да ће го­ди­на би­ти род­на ако о Све­том Три­фу­ну па­да снег или ки­ша. Ако је ве­дро, го­ди­на ће би­ти су­шна и не­род­на. Мо­жда ће ло­зи не­до­ста­ја­ти во­де, али у су­шној го­ди­ни она да­је рас­ко­шан и ква­ли­те­тан род. И мно­га дру­га на­род­на ве­ро­ва­ња, вр­ло жи­во­пи­сна, са древ­ним се­ћа­њи­ма угра­ђе­ним у њих, по­ве­за­на су са овим пра­зни­ком. Све­ти Три­фун је кр­сно име не­ких срп­ских ро­до­ва, а ње­гов дан је узет у не­ким на­се­љи­ма за за­ве­ти­ну или пре­сла­ву (сла­ву чи­та­вог на­се­ља).

Све­ти му­че­ник Три­фун се на ико­на­ма пред­ста­вља у до­ла­ми, с огр­та­чем. У јед­ној ру­ци др­жи срп и сноп, у дру­гој крст и ви­но­ву ло­зу. При­ка­зу­је се и у оде­лу са огр­та­чем, а око ње­га гу­ске.

ДА ЈЕ ПО­ШТЕ­НИ­ЈЕ, АЛИ НИ­ЈЕ

Не­дав­но, на Све­тог Три­фу­на, об­ре­ли смо се у сме­де­рев­ском ви­но­гор­ју, у се­лу Бре­сто­вик, да про­пра­ти­мо об­ред­ни по­че­так вин­ске го­ди­не. Леп за­та­ла­са­ни пре­део, жуд­но окре­нут сун­цу и Ду­на­ву. Пе­де­сет пе­то­го­ди­шњи Дра­ган Мла­де­но­вић, ви­но­гра­дар, че­твр­то је ко­ле­но ов­да­шњих уз­га­ји­ва­ча ви­но­ве ло­зе и ви­на­ра. На шест хек­та­ра не­гу­је аутох­то­не вр­сте и сло­ви у српском По­ду­на­вљу за нај­ве­ћег про­из­во­ђа­ча гро­жђа и ви­на. Ње­го­ви ви­но­гра­ди пра­те оба­лу Ду­на­ва, а пр­ви је по­диг­нут још пре Ве­ли­ког ра­та. При­ча нам да су про­бле­ми ви­но­гра­да­ра ве­ли­ки, по­го­то­ву ван зе­ма­ља ЕУ, где не­ма од­го­ва­ра­ју­ћих суб­вен­ци­ја.

– Да би се ви­но­гра­дар одр­жао, нео­п­ход­но је да има ве­ли­ко га­здин­ство или не­ко­ли­ко обрт­них еко­но­ми­ја. Уз ве­ли­ки труд, мо­же да жи­ви вр­ло ле­по и ко­мот­но, али тре­ба да има бар сто хек­та­ра под ви­но­гра­дом. Ре­ци­мо, са­мо ула­га­ње у про­тив­град­ну за­шти­ту и на­вод­ња­ва­ње кап по кап ни­је ис­под 18.000 евра по хек­та­ру ви­но­гра­да. Да би се то по­кри­ло и ис­пла­ти­ло, тре­ба убра­ти мно­го зр­на – при­ча Мла­де­но­вић.

На тр­жи­шту се фор­си­ра сор­та цр­ног гро­жђа ко­ју ку­пу­ју при­ват­не ви­на­ри­је из Цр­не Го­ре и Ра­шке обла­сти. Још пре ви­ше од две де­це­ни­је, у оном те­шком пе­ри­о­ду ов­де, тр­жи­ште су за­по­се­ли Ма­ке­дон­ци, пре­вас­ход­но ни­ском це­ном и прихватљивим ква­ли­те­том. Мно­ги ви­но­гра­да­ри гу­бе тр­ку и од­у­ста­ју, ва­де  за­са­де ви­но­ве ло­зе и окре­ћу се дру­гим кул­ту­ра­ма, углав­ном дру­гом во­ћу.

– Да је по­др­шка др­жа­ве по­ште­ни­ја, си­сте­ма­тич­ни­ја и знат­ни­ја, гро­жђе и ви­но светског квалитета би про­сла­ви­ли Ср­би­ју. Али ни­је – опи­су­је Мла­де­но­вић, мир­но и ра­зло­жно, без ко­ле­ба­ња и без оног то­на го­то­во по­сло­вич­них јадиковки.

Има­ју сме­де­рев­ски ви­но­гра­да­ри и дру­гих не­во­ља. О јед­ној вр­сти го­во­ри и вест са кра­ја сеп­тем­бра 2010. Еми­то­ва­ла ју је аген­ци­ја „Бе­та“, а на­пи­сао овај хро­ни­чар. Не­по­зна­те осо­бе об­ра­ле су око две то­не гро­жђа сор­те мер­ло из ви­но­гра­да Сме­де­рев­ца Дра­га­на Ва­си­ћа. Вла­сник је за­сад по­ди­гао 2007. и то је био пр­ви род. Бер­бу је пла­ни­рао за по­че­так ок­то­бра.

– Мер­лоа у Сме­де­ре­ву го­то­во да не­ма. По­са­дио сам га да ре­пре­зен­ту­је наш вин­ски ре­јон као ме­сто где се про­из­во­ди ви­со­ко­ква­ли­тет­но и озбиљ­но цр­ве­но ви­но – при­ча Ва­сић, не­ра­до се се­ћа­ју­ћи све­га. – Бе­ра­чи ско­ро да ни­су оста­ви­ли ни­ка­кве тра­го­ве. Очи­глед­но, био је то не­ко ко се до­бро раз­у­ме у ви­но­град, јер сор­та ка­бер­не со­ви­њон, тада још не­зре­ла, ни­је ни ди­ра­на. Све су из­ве­ли из­ме­ђу мо­ја два оби­ла­ска ви­но­гра­да. Раз­у­мео бих да је не­ко од­нео сто-две­ста ки­ло­гра­ма, об­рао пр­ви ред шпа­ли­ра, да ме­ша­њем свом ви­ну да на бо­ји и аро­ми. Али, усред бе­ла да­на об­ра­ли су и од­не­ли две то­не гро­жђа!

Мер­ло у сме­де­рев­ском ви­но­гор­ју ра­ђа још са­мо на не­ко­ли­ко хек­та­ра ви­но­гра­да око ви­ле ди­на­сти­је Обре­но­вић. По­сле тог догађаја, да би ову сор­ту са­чу­вао до зре­ња и бер­бе, Ва­сић је мо­рао ре­дов­но да ан­га­жу­је чу­ва­ре.

ВИ­НО­ГРАД ЈЕ СИ­ТАН ВЕЗ

Не мо­же се ди­ва­ни­ти са сме­де­рев­ским ви­но­гра­да­ри­ма и ви­на­ри­ма, а да се чо­век не се­ти не­ких ми­ну­лих вре­ме­на, бо­љих и го­спод­стве­ни­јих. У Сме­де­ре­ву смо раз­го­ва­ра­ли и са по­том­ци­ма Га­ври­ла М. Ђо­ри­ћа, не­ка­да чу­ве­ног сме­де­рев­ског ви­но­гра­да­ра, али и ин­ду­стри­јал­ца, зе­мљо­по­сед­ни­ка, тр­гов­ца. Он, од ми­ља зва­ни Га­ји­шка, две кће­ри и си­на шко­ло­вао је на Сор­бо­ни и са њи­ма се до­пи­си­вао углав­ном на фран­цу­ском, а мо­гао је на још не­ко­ли­ко је­зи­ка. Без ус­те­за­ња пи­сма је слао и кра­љу Пе­тру, че­шће и лак­ше не­го што не­ко да­нас пре­ско­чи плот. Аме­рич­ки кон­зул Стју­арт Е. Мак­ми­лан 15. ма­ја 1930. пи­ше Га­ври­лу с осо­би­тим ува­жа­ва­њем: „Ка­ко је Ва­ша фир­ма, по­сред­ством овог кон­зу­ла­та, већ ра­ни­је ре­ги­стро­ва­на код Ми­ни­стар­ства тр­го­ви­не САД у Ва­шинг­то­ну…“  У то вре­ме Га­ји­шка је у Аме­ри­ци имао ко­жар­ско, фар­бар­ско, во­скар­ско и са­пун­џиј­ско пред­у­зе­ће. Обра­зо­ван и пред­у­зи­мљив, про­пу­то­вао је „ви­ше од по­ла све­та“. Имао је ви­зи­ју сме­де­рев­ске ва­ро­ши као сре­ди­шта ин­ду­стри­је и тр­го­ви­не, из­во­зио ро­бу у Аме­ри­ку и Ја­пан.

У то вре­ме, у це­лој Ср­би­ји мо­гла се ку­пи­ти до­пи­сни­ца, за­пра­во на­руџ­бе­ни­ца с од­штам­па­ном адре­сом: „Ви­но­гра­ди Га­ври­ла М. Ђо­ри­ћа, Сме­де­ре­во“. На срп­ском и не­мач­ком. На на­руџ­бе­ни­ци су, та­ко­ђе дво­је­зич­но, од­штам­па­не ре­фе­рен­це: „При­род­но сме­де­рев­ско бе­ло ви­но из ви­но­гра­да Га­ври­ла М. Ђо­ри­ћа, Сме­де­ре­во, од­ли­ко­ва­но на из­ло­жба­ма: у Ли­је­жу нај­ве­ћом на­гра­дом Гран При, у Лон­до­ну злат­ном ме­да­љом, у Бри­се­лу злат­ном и  сре­бр­ном ме­да­љом, на Бе­о­град­ској по­љо­при­вред­ној из­ло­жби нов­ча­ном на­гра­дом и на Свет­ској из­ло­жби у То­ки­ју злат­ном ме­да­љом.“

Обра­ти­те па­жњу: у пе­ри­о­ду из­ме­ђу свет­ских ра­то­ва, ви­но­гра­дар из Сме­де­ре­ва осво­јио пр­ве на­гра­де у То­ки­ју, Лон­до­ну, Бри­се­лу, Ли­је­жу. Имао штам­па­не на­руџ­бе­ни­це, но­во­го­ди­шње че­стит­ке ка­фе­џи­ја­ма и хо­те­ли­је­ри­ма, по­штан­ске кар­те, ко­вер­те, ети­ке­те…

Др Је­ле­на Ђо­рић, кћер­ка Га­ври­ло­ва, би­ла је пр­ва же­на док­тор на­у­ка у Ср­би­ји, са­рад­ник Ма­ри­је Ки­ри. Ра­ди­ла је у Др­жав­ној хе­миј­ској ла­бо­ра­то­ри­ји у Бе­о­гра­ду. А ста­ра го­спо­ђа Ђо­рић го­во­ри­ла је: „Ви­но­град је као си­тан вез. Тра­жи стал­ну по­све­ће­ност и не­гу. Ако то из­о­ста­не, док тре­неш све про­пад­не.“ Она, и по­сле Га­ври­ло­ве смр­ти, ни­је до­пу­шта­ла ни јед­но зр­но да про­пад­не. У вре­ме бер­бе, пре свих рад­ни­ка го­спо­ђа Ђо­рић би­ла је у ви­но­гра­ди­ма. До­че­ки­ва­ла је бе­ра­че и сва­ког да­ро­ва­ла бом­бо­на­ма уви­је­ним у ра­зно­бој­не па­пи­ре. Па­ко­сни ка­жу: кад бе­рач по­је­де та­ко слат­ку бом­бо­ну, гро­жђе му по­сле бу­де ки­се­ло, па не чип­ка док бе­ре. Ни­је то би­ло до­бро ср­це, ве­ле, не­го до­бра ра­чу­ни­ца. Бом­бо­не су увек би­ле јеф­ти­ни­је од гро­жђа. ✦

На Злат­ном бр­ду

Би­ло је ов­де ви­на и пре, али про­цват ви­но­гра­дар­ства ве­зу­је се за до­ба рим­ског ца­ра Про­ба (III век но­ве ере), ро­ђе­ног у око­ли­ни Сир­ми­ју­ма. Он је до­зво­лио и под­сти­цао ши­ре га­је­ње ви­но­ве ло­зе, и ми­мо при­ви­ле­го­ва­них обла­сти и сло­је­ва. За вре­ме ње­го­ве вла­да­ви­не ви­но­ва ло­за за­са­ђе­на је на Бла­го­род­ном бр­ду (Al­ma mons), на Фру­шкој го­ри, на обо­ду да­на­шњег се­ла Шу­љам. По Про­бо­вој од­лу­ци, сад­ња ви­но­ве ло­зе за­по­че­та је и у Сме­де­ре­ву, на па­ди­на­ма Злат­ног бр­да (Mons aure­us), окре­ну­тог пре­ма Ду­на­ву, са мак­си­мал­ним бро­јем сун­ча­них да­на то­ком го­ди­не и уме­ре­ном вла­гом.

Па­три­о­ти­зам

Пред Дру­ги свет­ски рат, ко­ји ни­је до­че­као, ве­ли­ки сме­де­рев­ски ви­но­гра­дар Га­ври­ло М. Ђо­рић по­слао је пи­смо си­ну Ми­ло­ра­ду у Фран­цу­ску, где је овај сту­ди­рао. „Си­не, ов­де се спре­ма рат. Вра­ти се у Ср­би­ју. Ако тре­ба да по­ги­неш за отаџ­би­ну, по­ги­ни.“ На­рав­но, Ми­ло­рад се вра­тио. Као ре­зер­вни ка­пе­тан бо­рио се у вој­сци Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, био за­ро­бљен и ве­ћи део ра­та про­вео у не­мач­ком за­ро­бље­ни­штву.