На не­ким дру­гим ме­сти­ма се рас­при­ча­мо, па­ме­ту­је­мо, спо­ри­мо се. Ов­де смо ти­хи. Ослу­шку­је­мо шта до­пи­ре из ду­би­на исто­ри­је, са­гле­да­ва­мо сти­хи­је под чи­ји смо удар до­па­ли. Че­ка­мо. Ни­је ово обич­на зе­мља. Пред све­ти­ња­ма се ша­пу­ће. Они ко­ји су од стра­на­ца до­би­ли на по­клон при­вре­ме­ну пре­ва­гу пра­ве се да је све у ре­ду и да ће њи­хо­вих пет ми­ну­та тра­ја­ти за­у­век. Али ду­бо­ко у се­би осе­ћа­ју да не­ће и то их чи­ни вр­ло нер­во­зним

Текст: Ми­лу­тин Стан­чић и НР Прес

Фо­то­гра­фи­је: Ђор­ђе Бо­јо­вић

По­зно­је­се­њи кра­јо­лик ма­ми по­глед са пу­та. Увек из­но­ва, у ра­но ју­тро крај Уро­шев­ца, па да­ље пре­ма Ча­гла­ви­ци, он­да но­вом тра­сом, пре­ко над­во­жња­ка на ула­зу у При­шти­ну, крај оскр­на­вље­ног срп­ског гро­бља у овом гра­ду го­то­во ис­пра­жње­ном од Ср­ба. Из­лаз са две но­ве ма­ги­страл­не тра­ке и но­вим кру­жним то­ко­ви­ма. Сун­цем оба­сјан Га­зи­ме­стан.

У сва­ко до­ба го­ди­не ов­де оби­ље сли­ка пу­ни зе­ни­це. А при­ти­сла не­ка те­жи­на, жи­вот „по европ­ским стан­дар­ди­ма“ сми­шље­ним за Ср­бе, обрис пост­мо­дер­ног конц-ло­го­ра у оку­пи­ра­ној по­кра­ји­ни.

Онај зна­ни пут ка Ми­ло­ше­ву, знат­но из­ме­њен због про­ши­ре­ња тра­се. Би­стар по­глед на Оби­лић. Сли­ке су са­да, чи­ни се, још те­гоб­ни­је. И оно че­га ви­ше не­ма оста­ло нам је уре­за­но од ра­ни­јих по­хо­ђе­ња. Не да се из­бри­са­ти. Та­бле са огла­си­ма о про­да­ји ку­ћа, окућ­ни­ца, њи­ва, шу­ма. На „срп­ској ла­ти­ни­ци“.

Раз­ва­ље­на срп­ска ку­ћа. Дроњ­ци та­пе­та ле­лу­ја­ју на ве­тру, не­чи­ја сто­па у опа­лом мал­те­ру. Чи­ји ли је то дом био? Је­су ли сти­гли на вре­ме да га на­пу­сте, пре до­ла­ска уби­лач­ких хор­ди? Да ли је и ов­де не­ко сво­је за­ка­шње­ње пла­тио жи­во­ти­ма?

По­ред су но­ва дво­ри­шта огра­ђе­на ви­со­ким зи­до­ви­ма, у њи­ма не­ки дру­ги љу­ди, Шип­та­ри, при­сти­гли ко зна ода­кле. Ни­кла је и но­ва џа­ми­ја. У по­не­ком пре­о­ста­лом ста­ром срп­ском до­ма­ћин­ству по­ти­ште­ност, опрез и ти­ши­на. Али љу­ди су и да­ље ср­дач­ни, го­сто­љу­би­ви. Ме­ђу њи­ма је и по­ро­ди­ца Аџан­чић. Ста­ро­се­де­о­ци на овој зе­мљи, без „ре­зер­вних оп­ци­ја“.

„У ен­кла­ва­ма су оста­ли и оп­ста­ли углав­ном Ср­би ста­ро­се­де­о­ци. Сво­ја има­ња и ку­ће на­пу­сти­ли су по­нај­ви­ше по­том­ци оних Ср­ба ко­ло­ни­зо­ва­них на­кон Пр­вог свет­ског ра­та, у Кра­ље­ви­ни. Не­ће­мо да се раз­вр­ста­ва­мо у ви­ше ко­ло­на, иона­ко нас је ма­ло, али има ту не­што. Не­ки кљу­че­ви ве­за­но­сти и за­ве­то­ва­но­сти.“

Аџан­чи­ћи ну­де до­бру до­ма­ћу ра­ки­ју, „да се при­че­сти­мо“. Ло­зо­ва­ча, с пар кри­шки ми­ри­сних ду­ња, да из­о­штри укус и раз­би­стри ми­сли. Они ко­ји оста­ју у оп­ко­ље­ним срп­ским сре­ди­на­ма на Ко­со­ву и у Ме­то­хи­ји не при­ча­ју јав­но. „Та­ква су вре­ме­на, ни­је пр­ви пут.“ По­ми­њу ско­ро сва­ко ов­да­шње се­ло ко­је је, ка­ко-та­ко, пре­жи­ве­ло ал­бан­ски вар­вар­ски и зло­чи­нач­ки пир 1999. и 2004.

„На не­ким дру­гим ме­сти­ма мо­же­мо да се рас­при­ча­мо, да па­ме­ту­је­мо, да се спо­ри­мо ко­ји по­ли­ти­чар је ве­ћи из­дај­ник и има ли бар је­дан да ни­је. Ов­де смо ти­хи. Ослу­шку­је­мо шта до­пи­ре из ду­би­на исто­ри­је, са­гле­да­ва­мо сти­хи­је под чи­ји удар смо до­па­ли. Че­ка­мо. Ни­је ово обич­на зе­мља. Пред све­ти­ња­ма се ша­пу­ће.“

Уоби­ча­је­на гу­жва на при­ла­зу Ву­чи­тр­ну. И Са­мо­дре­жа је иза нас, пут во­ди да­ље на се­вер. Хо­ће­мо у Бањ­ску. На ула­зу у ју­жни део Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це, по­ли­циј­ска па­тро­ла. По­не­ко во­зи­ло до­ла­зи и с ле­ва, по­не­ки ка­ми­он са се­ве­ра, ско­ро ис­кљу­чи­во с но­во­па­зар­ском ре­ги­стра­ци­јом. На при­ла­зу оним не­ви­дљи­вим а не­про­бој­ним гра­ни­ца­ма, и на ју­гу и на се­ве­ру, крај се­ла Ру­да­ре, ис­так­ну­то је не­ко­ли­ко та­бли на ал­бан­ском: ку­ће на про­да­ју.

За­тим пра­зни­на, за­тиш­је, па не­ко­ли­ко те­шко оште­ће­них ку­ћа. У тој чуд­ној ти­ши­ни, је­дан уса­мље­ни де­чак пе­ша­чи уз ко­ло­воз. На скре­та­њу за Зве­чан на­ва­ла во­зи­ла без ре­ги­стар­ских та­бли­ца. Нај­ви­ше их је уз гро­бље, где опет ис­пра­ћа­ју не­ко­га  што пре­ра­но од­ла­зи. Бре­ме не­во­ља ов­де је до­и­ста те­шко, љу­ди по­ср­ћу, па­да­ју. И „Ми­ло­срд­ни ан­ђео“ још уве­ли­ко ко­си сво­јим за­о­ста­лим отров­ним кри­лом. (Код Шип­та­ра та ма­сов­на „го­зба смр­ти“ има трет­ман стро­ге слу­жбе­не тај­не.)

ОП­СТА­НАК СР­БА И ДРУ­ГА ЧУ­ДА

Со­ко­ли­ца, срп­ска све­ти­ња по­све­ће­на По­кро­ву Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, на­ла­зи се из­над Ру­да­ра, на­до­мак ли­ни­је раз­два­ја­ња ју­жног и се­вер­ног де­ла Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це. Оп­чи­њу­ју­ћа сна­га све­ти­ње. Мо­на­хи­ња пред­у­сре­тљи­ва, ле­по збо­ри о исто­ри­ја­ту хра­ма и чу­ди­ма ко­ји­ма ту све­до­че. Не­да­ле­ко ода­тле Шип­та­ри су отво­ри­ли му­зеј по­све­ћен Иси Бо­ље­тин­цу, ка­чач­ком во­ђи ко­га Ср­би не пам­те по до­бру.

Со­ко­ли­ца, пра­во­слав­ни жен­ски ма­на­стир, у пот­пу­ном је окру­же­њу се­ли­ма са шип­тар­ским ста­нов­ни­штвом. По­след­ња пра­во­слав­на по­ро­ди­ца са овог под­руч­ја, све­до­че мо­на­хи­ње, од­се­ли­ла се под стра­шним при­ти­ском још 1967. По­след­њи чу­ва­ри срп­ског пла­ме­на ов­де, сми­ре­ни и ис­трај­ни, сна­жни у сво­јој ти­хој по­сто­ја­но­сти, сва­ка­ко су мо­на­си и мо­на­хи­ње. За­ди­вљу­је хра­брост тог мо­на­штва уз Ибар.

– За­пра­во – ка­же отац Фо­ти­је, игу­ман ма­на­сти­ра Де­ви­не во­де код Зве­ча­на – то је сво­је­вр­сна по­твр­да ис­трај­но­сти на­ро­да, до­каз све­то­сти и ве­ли­чи­не ове бо­гом­спа­са­ва­не Епар­хи­је ра­шко-при­зрен­ске и ко­сов­ско-ме­то­хиј­ске.

Ро­ђе­ни Ско­пља­нац, за­мо­на­шен у Со­по­ћа­ни­ма, до­шао је ов­де, ка­же, јер га при­ву­кла сна­жна по­тре­ба да баш ов­де све­до­чи Хри­ста и да, ако тре­ба, стра­да на овој све­тој зе­мљи.

– Да у овим све­ти­ња­ма бу­дем Хри­стов вој­ник, да уго­дим Бо­гу мо­ли­твом и по­стом. Тру­ди­мо се да ра­ди­мо до крај­њих гра­ни­ца сво­јих мо­гућ­но­сти. Ура­ђе­но је до­ста то­га. Огра­да, ико­но­пис, фре­ско­пис… Има­мо оба­ве­зе и у ве­ро­на­у­ци, али по­сти­же­мо све. Ра­де­ћи за оп­ште до­бро и бо­го­у­год­но, по­ма­же­мо се­би.

БОЛ ЈЕ ЗНАК ДА НИ­ЈЕ ГО­ТО­ВО

На мно­го ме­ста на срп­ском Ко­со­ву чо­ве­ку око за­су­зи са­мо. И под ноћ­ним по­кро­вом, и ка­сни­је на ули­ца­ма Зве­ча­на, и уз мост на Ибру, и пред пре­ле­пим срп­ским де­те­том ко­је из­не­на­да ис­тр­чи из не­ког дво­ри­шта на се­ве­ру. Да­ни пу­ни чу­да ко­ја мо­жда ви­ше и не уме­мо да при­ме­ти­мо.

У Зве­ча­ну мно­го по­лет­не мла­де­жи. Гра­фи­ти у бо­ја­ма „Зве­зде“, пор­тре­ти Рат­ка Мла­ди­ћа, бил­борд ве­ли­ког Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа. Сли­ке из жи­во­та, као да ра­та и изо­ла­ци­је ни­је ни би­ло, као да не­да­ћа не­ма. Из­над ме­ста је ста­ра срп­ска твр­ђа­ва, сред­њо­ве­ков­на. Ода­тле, као и са бр­да где је Цр­ква све­тог Ди­ми­три­ја, отва­ра се леп по­глед на по­де­ље­ни град, на ре­ку и до­ли­ну, на­се­ље Бр­ђа­ни. Ви­диш не­ки жи­вот и не­ку уси­ље­ну рас­кош, ви­диш ру­ше­ви­не и ра­зор­ни траг па­ље­ви­не, све на до­хват и све из­ме­ша­но. Ту је и Бо­шњач­ка ма­ха­ла, по­де­ље­но на­се­ље, це­ло Ко­со­во са­же­то у јед­ну ули­цу.

Чуд­на је ово област.

Јед­ни, они ко­ји су уз по­моћ стра­на­ца до­би­ли на по­клон при­вре­ме­ну пре­ва­гу, пра­ве се да је све у ре­ду и да ће њи­хо­вих пет ми­ну­та тра­ја­ти за­у­век. А не­где ду­бо­ко у се­би све­сни су да не­ће и то их, по­не­кад, чи­ни ве­о­ма нер­во­зним.

Дру­ги зна­ју да ни­шта ни­је у ре­ду, али стра­ху­ју хо­ће ли има­ти сна­ге и му­дро­сти да че­ка­ју. Бри­ну не­ће ли их из­да­ти с ле­ђа, они на ко­је би пр­во тре­ба­ло да се осло­не.

А ми, од­ла­зе­ћи на Ко­со­во и у Ме­то­хи­ју, про­ла­зе­ћи крај Ча­гла­ви­це, Ла­пљег Се­ла, Оби­ли­ћа, крај но­ве та­бле за Бр­њи­цу, крај ку­ће Аџан­чи­ћа у Ми­ло­ше­ву, ула­зе­ћи у хра­мо­ве и до­мо­ве, увек из­но­ва би­ва­мо про­же­ти бо­лом.

Тај бол ни­је са­мо јед­но од име­на за на­ду.

Тај бол је знак да ни­шта ов­де ни­је го­то­во.

Ко то не зна, не зна ни­шта о овој зе­мљи и овим на­ро­ди­ма. ✦

Ћи­ри­ли­ца, по­след­њи срп­ски траг

Још јед­на за­о­ста­ла та­бла, на срп­ском: Фри­зер­ка. При­лаз Ба­би­ном Мо­сту не­ка­ко се чуд­но одва­ја и оста­је иза ле­ђа. Са­мо ћи­ри­ли­ца на умр­ли­ца­ма ука­зу­је да је реч о срп­ском се­лу, срп­ској зе­мљи.

Слу­же­ње у Бањ­ској

Бо­го­слу­же­ње у па­ра­кли­су ма­на­сти­ра Бањ­ска, за­ду­жби­не све­тог кра­ља Ми­лу­ти­на Не­ма­њи­ћа. Слу­жио је отац Да­ни­ло, са бра­ти­јом. По­том, то­ком пре­да­ха у ма­на­стир­ској про­дав­ни­ци, дир­ну­ти пре­ли­ста­ва­мо пре­ле­па из­да­ња „Прин­цип Пре­са“ и ма­на­сти­ра Со­ко­ли­ца.