У чуд­ном по­жа­ру из 1984. из­го­ре­ла је це­ла ар­хи­ва, укљу­чу­ју­ћи и ма­тич­не књи­ге. Не­ко је ми­слио да се по­сле то­га о по­ре­клу мо­же пре­го­ва­ра­ти. Али ов­де, као и у окол­ним се­ли­ма По­бож­ју, Ба­ња­ну, Гор­ња­ну, Љу­бан­ци­ма, Чу­че­ру, ве­ко­ви­ма жи­ве аутох­то­ни Ср­би. И све­ти­ње су им сред­њо­ве­ков­не, за­ду­жби­не Не­ма­њи­ћа и њи­хо­ве вла­сте­ле. Да­нас ти љу­ди опстају те­шко, у си­ро­ма­штву, из­ло­же­ни ти­хој аси­ми­ла­ци­ји и буч­ној крат­ко­ви­до­сти ма­ке­дон­ске др­жа­ве. Круг не­ра­зу­ме­ва­ња је све ужи, као ом­ча. Ни Ср­би­ја, из­гле­да, не уме да по­мог­не

Текст и фо­то­гра­фи­је: Ми­лу­тин Стан­чић

На пет­на­е­стом ки­ло­ме­тру се­вер­но од Ско­пља, на об­рон­ци­ма Скоп­ске цр­не го­ре, на­ла­зи се се­ло Ку­че­ви­ште. Пре но што су се ис­ква­ри­ли љу­ди, је­зик и крв, пре но што су се по­му­ти­ли ви­ди­ци и умо­ви, се­ло се, ве­ле, зва­ло Ку­ће­ви­ште. Ве­ли­ка је раз­ли­ка из­ме­ђу ку­ће и ку­че­та. Као и у окол­ним се­ли­ма, По­бож­ју, Ба­ња­ну, Гор­ња­ну, Љу­бан­ци­ма, Чу­че­ру, ов­де ве­ко­ви­ма жи­ве аутох­то­ни Ср­би. О то­ме све­до­че и број­не све­ти­ње ста­рих срп­ских за­ду­жби­на­ра.

Об­ре­ли смо се у том кра­јо­ли­ку, на уским со­ка­ци­ма, из­ме­ђу ску­че­них дво­ри­шта, крај во­де­ни­ца и бу­на­ра. Хо­да­мо, а опет оно не­што те­шко и за­го­нет­но при­ти­ска, не­ка муч­на не­до­ре­че­ност. Као и оно­мад у По­ре­чу.

– За­ко­ро­вље­на на­рав – ка­же наш са­пут­ник. – Овај пре­део и ње­го­ве жи­те­ље да­нас, по­сле све­га пре­ту­ре­ног пре­ко гла­ве, не мо­же­те раз­у­ме­ти при пр­вом до­ла­ску.

На сред се­ла, у тач­ки где се сли­ва­ју сви пу­те­ви, на­ла­зи се Цр­ква Све­тог Спа­са. По­диг­ну­та и осли­ка­на 1331. го­ди­не, за­ду­жби­на је по­ро­ди­це ка­сни­јег жу­па­на Ра­до­сла­ва, вла­сте­ли­на срп­ских кра­ље­ва Сте­фа­на Де­чан­ског и Ду­ша­на Сил­ног. По оби­му, са­др­жа­ју и вред­но­сти сли­кар­ског про­гра­ма, спа­да у ред зна­чај­ни­јих срп­ских пле­мић­ких за­ду­жби­на из тог до­ба, на­во­ди Смиљ­ка Га­бе­лић у сво­јим За­бе­ле­шка­ма из Ку­че­ви­шта.

Има­ју, ка­жу се­ља­ни, и кли­са­ра и до­ма­ћи­на. А вра­та за­ман­да­ље­на. Кли­са­ра (чу­ва­ра) не­ка­ко до­зи­ва­мо, пре­ко сит­не ве­зе. До­ла­зи без­вољ­но, тро­мим ко­ра­ком. Од­мах за­по­ве­да да мак­не­мо фо­то­а­па­рат. За фо­то­гра­фи­са­ње је по­треб­но, ве­ли, по­себ­но одо­бре­ње Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре Ма­ке­до­ни­је и „Ма­ке­дон­ске пра­во­слав­не цр­кве“. И то је прак­тич­но све што зна да ка­же о овој све­ти­њи.

– Има не­ка си­ла, има не­што. Ко ће зна­ти – про­му­ца још.

До­ста до­бро са­чу­ва­ни фре­ско­пис нас оба­сја­ва. Са свих стра­на по­сма­тра­ју нас све­ти­те­љи, му­че­ни­ци, под­ви­жни­ци. Ту је и ред срп­ске вла­сте­ле из ло­зе Не­ма­њи­ћа. Очи жи­ве, гле­да­ју. Бар да им не­ко тро­пар и кон­дак от­пе­ва, да за­ми­ри­шу та­мјан и чо­век, бла­го­у­ха­ни­је жи­ве Цр­кве, да ко­год про­ша­пу­ће: „Го­спо­де Бо­же, Све­др­жи­те­љу, је­ди­ни Све­ти, ко­ји при­маш жр­тву хва­ле од оних ко­ји Те свим ср­цем при­зи­ва­ју, при­ми мо­ли­тву и нас гре­шних, и при­не­си је све­то­ме Жр­тве­ни­ку твом, и оспо­со­би нас да Ти за гре­хе својe и не­зна­ња на­род­на при­но­си­мо Да­ро­ве и ду­хов­не жр­тве.“

Ова мо­ли­тва чи­та се на Ли­тур­ги­ји све­тог Јо­ва­на Зла­то­у­стог сва­ке не­де­ље, али дру­где не­где. Ов­де се не слу­жи, на све стра­не зја­пи „пра­зни­на вре­ме­на“. По две­ри­ма на ол­та­ру спу­ште­не ча­ра­пе и пе­шки­ри, да­ро­ва­ни без ре­чи. На­ро­гу­ше­не нов­ча­ни­це на не­пре­бри­са­ним ико­на­ма, нај­ви­ше са ле­ве стра­не, по­ред но­се­ће ико­не Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. По­ред пу­ти­ра у ол­та­ру ви­ди­мо отво­ре­ну бо­цу ви­на „кра­то­ши­ја“, по свој при­ли­ци сто­ји ме­се­ци­ма, мо­жда и го­ди­на­ма.

Из­над за­пад­ног ула­за у цр­кву са­гра­ђен је ма­ли па­ра­клис по­све­ћен све­том Ни­ко­ли. Спо­ља се не ви­ди. Мно­го се при­ча и ле­ген­ди упле­ло око ове цр­кве у цр­кви, мно­го се­ћа­ња на те­шка вре­ме­на. Још про­шли пут кад смо би­ли при­чао нам је та­да­шњи на­стој­ник хра­ма Трај­ко Ка­ров­че­вић да је ова скри­ве­на ка­пе­ла са­гра­ђе­на 1501. го­ди­не, у те­шко до­ба под тур­ским јар­мом.

ВА­ТРА КО­ЈА ГУ­ТА ПО­РЕ­КЛО

Озбиљ­не ре­ста­у­ра­тор­ске и кон­зер­ва­тор­ске ин­тер­вен­ци­је би­ле су 1956. и 1957. го­ди­не. Би­ло је и не­ких ка­сни­јих до­ра­да од стра­не на­мет­ну­тих из­во­ђа­ча, на­вод­но струч­них. По­сле све­га то­га, цр­ква је 1984. стра­да­ла у ве­ли­ком по­жа­ру, ко зна ко­јем по ре­ду. По­ред при­пра­те, из­го­ре­ла је бо­га­та ар­хи­ва, укљу­чу­ју­ћи и ма­тич­не књи­ге, ве­о­ма ва­жне за пра­во­слав­но ста­нов­ни­штво ових кра­је­ва. По­сто­је озбиљ­не сум­ње да је „по­жар упра­во за­то и из­био“: у ње­му су не­ста­ли број­ни до­ку­мен­ти о срп­ском по­ре­клу на­ро­да на овом под­руч­ју.

– Кад не­ста­ну та­кви до­ку­мен­ти, он­да „све је ствар до­го­во­ра“ – све­до­чио је Ка­ров­че­вић. – То­бо­же, он­да се о све­му мо­же пре­го­ва­ра­ти, па и о по­ре­клу.

Из­над Ку­че­ви­шта, уз ре­ку, ду­бље у пла­ни­ни, на­ла­зи се ма­на­стир по­све­ћен све­том ар­хан­ге­лу Га­ври­лу, из вре­ме­на ца­ра Уро­ша. У обли­жњем се­лу Гор­ња­ни је ма­на­стир по­све­ћен све­том Ни­ки­ти, за­ду­жби­на кра­ља Ми­лу­ти­на из 1307. У се­лу Љу­бан­ци по­диг­ну­та је у XVI ве­ку, на те­ме­љи­ма ста­ре цр­кве, све­ти­ња по­све­ће­на све­том Ни­ко­ли. У се­ли­ма Ба­ња­ни и Чар­дак, та­ко­ђе на па­ди­на­ма Скоп­ске цр­не го­ре, ста­ри ма­на­сти­ри по­све­ће­ни су све­том Или­ји. Срп­ске све­ти­ње, у срп­ском окру­же­њу.

Уз огра­ду хра­ма у Ку­че­ви­шту се­де две за­о­ве, у по­од­ма­клим го­ди­на­ма. Ма­ло да­ље, на клу­пи ма­ли са­бор – че­ти­ри ста­ри­це рас­пре­да­ју о бри­га­ма ко­је јед­на дру­гу сти­жу. Та­ко ов­де од­ми­чу да­ни, ту на­до­мак глав­ног гра­да Ма­ке­до­ни­је, та­ко бли­зу, а та­ко да­ле­ко. Ку­ће ста­ре, не­ке жи­ве, не­ке не.

Оку­пља­ју се љу­ди и око че­сми. Ди­ва­не. На та­бла­ма са име­ни­ма ули­ца углав­ном име­на ло­кал­них углед­них учи­те­ља и вој­во­да. На зи­ду иза клу­пе гра­фит за­о­стао од не­ких ло­кал­них из­бо­ра. Пи­ше: Вој­че. Пре­по­ру­ка за Во­ји­сла­ва Ки­ран­џи­ћа, ме­шта­ни­на, бив­шег чел­ни­ка ов­да­шње оп­шти­не. Да­нас Ку­че­ви­ште „не­ма сво­ју оп­шти­ну“, већ је свр­ста­но у Чу­чер Сан­де­во.

– Има оро­ну­лих ку­ћа, има за­тво­ре­них и на­пу­ште­них. По­ште­но ре­че­но, шта вре­ди ку­ћа ако у њој не­ма жи­вих по­то­ма­ка, да на­ста­ве све­до­че­ње и жи­вот по­ред све­ти­ња, на ста­за­ма пре­да­ка – при­ча Срећ­ко Пе­тро­вић, ме­шта­нин. Вред­ни и скром­ни до­ма­ћин ну­ди ра­ки­ју, ну­ди ви­но. За го­сте се увек на­ђе. Ње­го­ва су­пру­га Љи­ља­на на шпо­ре­ту ис­пред ку­ће при­ста­вља џе­зву за ка­фу, та­мо где ку­ва ру­чак и пе­че хлеб. Има­ју че­тво­ро де­це: Ана­ста­си­ју (9 го­ди­на), Пе­тра (8), Све­тла­ну (5) и Кри­сти­ја­на (3).

МУ­КА СЕ НА МУ­КУ СЛА­ЖЕ

– До ско­ра сам ра­дио у ин­ду­стриј­ском по­стро­је­њу у Ско­пљу, па се мо­гло не­ка­ко жи­ве­ти и по­ро­ди­ца из­др­жа­ва­ти – ка­же Срећ­ко.

Ус­пео је да по­диг­не зи­до­ве ку­ће, ку­пи трак­тор на кре­дит и да обез­бе­ди сво­јој де­ци основ­не усло­ве за жи­вот. Али, у вре­ме­ну тран­зи­ци­је ни ње­го­ва фир­ма ни­је ус­пе­ла да пре­ва­зи­ђе про­бле­ме. Оти­шла је у сте­чај и сви рад­ни­ци су до­би­ли от­каз. За­пао је у не­во­ље и мо­рао да про­да кра­ву. По­не­ста­ло им је нов­ца за да­љу град­њу ку­ће, па и за сва­ко­днев­ни жи­вот. По­мо­гла им је Ху­ма­ни­тар­на ор­га­ни­за­ци­ја „Ср­би за Ср­бе“, не­што обу­ће и оде­ће да­ро­ва­ли су им из Кул­тур­но-ин­фор­ма­тив­ног цен­тра „Спо­на“. При­дру­жио се и Урош Лу­чић, срп­ски ко­шар­каш у скоп­ском МЗТ-у, ко­ји је до­нео но­ве па­ти­ке, лоп­ту, школ­ски при­бор…

И код Злат­ка и Лен­ке Гу­шкин пи­је­мо ка­фу и по јед­ну љу­ту. И ов­де се хлеб пе­че, али не у шпо­ре­ту на отво­ре­ном. Стру­ја се, ка­жу, не укљу­чу­је ако ни­је пре­ко по­треб­но. Злат­ко и Лен­ка има­ју тро­је де­це: Ни­ко­лу (17), Алек­сан­дра (15) и Ива­ну (11). Злат­ко ра­ди као во­зач на же­ле­зни­ци и пла­том успе­ва да обез­бе­ди нај­о­снов­ни­је по­тре­бе по­ро­ди­це за хра­ном и шко­ло­ва­њем де­це. Али ову по­ро­ди­цу при­ти­ска те­шко обо­ље­ње с ко­јим се Лен­ка бо­ри већ не­ко­ли­ко го­ди­на.

– Ни­си пр­ви пут ов­де, знаш нас. Да ти пра­во ка­жем, све мо­гу под­не­ти, ни­шта по­себ­но ми и не тре­ба, са­мо да ни­је ове опа­ке бо­ле­сти. Ле­ка­ри у Ско­пљу не мо­гу да пру­же бо­љу ме­ди­цин­ску не­гу, и то ме нај­ви­ше мо­ри – по­ве­ра­ва нам се Злат­ко.

За до­дат­на ис­пи­ти­ва­ња, ле­че­ње и опе­ра­ци­је по­ро­ди­ца про­сто не мо­же да про­на­ђе ни ми­ни­мум нов­ца.

Иде та­ко дан за да­ном. Му­ка се на му­ку сла­же. За­ча­ра­ни круг не­ра­зу­ме­ва­ња је све ужи, као ом­ча. Ти­ха аси­ми­ла­ци­ја. По­губ­не по­сле­ди­це ло­ших ка­дро­ва ко­ји де­цу уче срп­ском је­зи­ку, срп­ској исто­ри­ји и кул­ту­ри, па и срп­ској бу­дућ­но­сти. Те­шко бре­ме ви­ше­де­це­ниј­ске не­га­тив­не се­лек­ци­је. Крат­ко­ви­дост ак­ту­ел­не др­жа­ве и кли­ма­вог иден­ти­те­та ко­ји се сма­тра ве­ћин­ским.

Ни Ср­би­ја не раз­у­ме ове гор­шта­ке, ни­ти чи­ни за њих оно што им је по­треб­но. Не­ма све­сти ни му­дро­сти. Кад би чи­ни­ла бар ма­ло, мр­ву по­не­ку, то би за њих би­ло огром­но. Од то­га би се жи­ве­ло до бо­љих вре­ме­на. ✦

Пра­зни­ци, по­све­ће­ња

Пре­ма пре­да­њу, цр­ква у Ку­че­ви­шту би­ла је по­све­ће­на Ва­ве­де­њу Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, а да­нас Ваз­не­се­њу Хри­сто­вом (Спа­сов­дан). Ина­че, ме­шта­ни на пра­зник Све­тог Ата­на­си­ја би­ра­ју кли­са­ра и до­ма­ћи­на за сле­де­ћу го­ди­ну.

Трај­ко

За раз­ли­ку од са­да­шњег, прет­ход­ни на­стој­ник Трај­ко Ка­ров­че­вић ре­чит је и пред­у­сре­тљив до­ма­ћин, отво­рен и благ. Све­ти­њу су чу­ва­ли и Трај­ко­ви пре­ци, за­кључ­но с ње­го­вим де­дом и оцем. Има­ње му је уз са­му све­ти­њу. Има два си­на. Је­дан је већ са­гра­дио ку­ћу до­ле ни­же, ка гра­ду, у Ку­че­вач­кој ба­ри, дру­ги ће, ка­же, оста­ти са оцем.

Све­те сли­ке

– Упр­кос дру­гим ве­ли­ким оште­ће­њи­ма, у на­шој ка­пе­ли ипак су ре­ла­тив­но до­бро очу­ва­не за­ди­вљу­ју­ће фре­ско­ком­по­зи­ци­је из до­ба по­ди­за­ња хра­ма, де­ло ста­рих мај­сто­ра: „Пра­ње но­гу“, „Опла­ки­ва­ње Хри­ста“, „Бо­го­ро­ди­ца са Хри­стом“ – при­ча Трај­ко Ка­ров­че­вић. – А ико­но­стас и пев­ни­ца у хра­му, ме­ђу­тим, по­ти­чу с по­чет­ка XIX ве­ка.