Осно­ван на Пе­тров­дан 1936, Бе­о­град­ски зоо-врт де­лио је суд­би­ну свог гра­да. Имао је, да­кле, уз­бу­дљи­ву исто­ри­ју, ка­ква ни­је за сла­би­ће. Имао је ма­ње ди­рек­то­ра но што је про­ме­нио др­жа­ва и по­ли­тич­ких по­ре­да­ка. Имао је сво­је ве­ли­ке и ма­ле ју­на­ке, нео­бич­не да­ро­дав­це, до­га­ђа­је ко­ји су ушли у књи­жев­ност, на филм, у по­пу­лар­ну кул­ту­ру. Исто­ри­ја Бе­о­гра­да бо­ље пам­ти шим­пан­зу Са­ми­ја, ке­ру­шу Га­би, али­га­то­ра Му­ју, сло­но­ве Ти­су и Ми­ту, ме­чи­ће книн­џе, не­го не­ке не­до­ра­сле пред­сед­ни­ке вла­да и ми­ни­стре

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић

Фо­то: Жељ­ко Си­но­бад, Јелица Вранић, Зоран Рајић

Ко ни­је свра­тио у Врт до­бре на­де, у Бе­о­град­ски зо­о­ло­шки врт, џа­ба је до­ла­зио; тај као да и ни­је био у пре­сто­ни­ци. За­и­ста, рав­но­ду­шна ста­ти­сти­ка опо­ми­ње да је то нај­по­се­ће­ни­је град­ско од­ре­ди­ште: по бро­ју го­сти­ју не мо­гу му се при­ма­ћи ни спорт­ски до­га­ђа­ји, ни­ти спек­та­ку­лар­ни му­зич­ки кон­цер­ти, док пре­сто­нич­ки му­зе­ји и га­ле­ри­је над тим по­дат­ком мо­гу са­мо да ма­шта­ју и уз­ди­шу. Та­ко је, ево, већ 79 го­ди­на, а та­ко ће би­ти и до­го­ди­не, на Пе­тров­дан, 12. ју­ла, ка­да ће се, ако бог да, обе­ле­жи­ти осам де­це­ни­ја по­сто­ја­ња ове оазе жи­во­та.

Иако мно­ги Бе­о­гра­ђа­ни ве­ру­ју да у ду­шу по­зна­ју свој Врт до­бре на­де, да је реч о „одав­но иш­чи­та­ној књи­зи“, то ни­је са­свим тач­но. Јер, под­гра­ђем Бе­о­град­ске твр­ђа­ве, уре­ђе­ним ста­за­ма из­ме­ђу ка­ве­за про­вла­че се ми­сте­ри­је, док у бу­џа­ци­ма чу­че љу­бо­мор­но чу­ва­не тај­не. Па, хај­де да их раз­гр­не­мо, да бар не­ке од њих ко­нач­но из­не­се­мо на све­тлост да­на.

ЉУ­ДИ ШИ­РО­КОГ ВИ­ДИ­КА

Сво­је­вре­ме­но је Ву­ко­сав Бо­јо­вић на­ме­ра­вао да по­ред ула­за у Врт до­бре на­де, крај брон­за­ног по­пр­сја Вла­де Или­ћа, пред­сед­ни­ка Бе­о­град­ске оп­шти­не и осни­ва­ча тог „пар­ка жи­во­та“, по­ста­ви две мер­мер­не пло­че на ко­ји­ма би се укле­са­ла име­на свих пле­ме­ни­тих љу­ди ко­ји су сво­јим да­ро­ви­ма по­мо­гли да се Врт из­гра­ди, да се на­пу­ни, да оп­ста­не, и бу­де ова­кав ка­кав је да­нас. Ма­да, тих мра­мор­них пло­ча с име­ни­ма да­ро­да­ва­ца тре­ба­ло би да бу­де мно­го ви­ше, по­не­ста­ло би им сло­бод­них зи­до­ва! За­то би ва­ља­ло спо­ме­ну­ти ба­рем тро­ји­цу нај­ве­ћих.

Пр­ви ме­ђу њи­ма је Вла­да Илић, гра­до­на­чел­ник и ин­ду­стри­ја­лац, ко­ји при­ли­ком осни­ва­ња Зо­о­ло­шког вр­та ни­је за­гњу­рио ру­ку у град­ску ка­су већ у вла­сти­ти џеп. На то опо­ми­њу брон­за­но по­пр­сје и али­га­тор Му­ја, ко­ји је са 79 го­ди­на нај­ста­ри­ји ста­нар и вр­шњак ове оазе. С њим је по­ку­шао да се над­ме­ће про­фе­сор Алек­сан­дар Кр­стић, пр­ви ди­рек­тор Вр­та, ко­ји је ку­пио нил­ског ко­ња Бу­цу 1937. го­ди­не и по­кло­нио га бе­о­град­ским ма­ли­ша­ни­ма, а по­во­дом ро­ђе­ња си­на Мир­ка.

Дру­ги ме­ђу тро­ји­цом ве­ли­ка­на Вр­та је (ма­да ће зву­ча­ти не­ве­ро­ват­но!) Јо­сип Броз Ти­то! Иако су про­то­кол и раз­не без­бед­но­сне слу­жбе то са до­ста успе­ха кри­ли, про­цу­рио је по­да­так да је он на сво­ја пу­то­ва­ња „Га­ле­бом“ вр­ло че­сто во­дио и ди­рек­то­ре Бе­о­град­ског и За­гре­бач­ког зоо-вр­та, да се брод она­мо оти­ски­вао као пут­нич­ка јах­та, а одан­де вра­ћао као Но­је­ва бар­ка. Пр­ви ти­гро­ви ко­ји су при­сти­гли у Бе­о­град из Сри Лан­ке, са Све­тлог остр­ва, пред­ста­вље­ни су ов­да­шњој јав­но­сти као по­клон Со­ло­мо­на и Си­ри­ма­во Бан­да­ра­на­и­ке де­чи­ци Ју­го­сла­ви­је, а за­пра­во су би­ли по­клон ува­же­ном го­сту, ли­де­ру По­кре­та не­свр­ста­них. Пр­ви но­со­ро­зи, ко­је је зва­нич­но да­ри­ва­ла вла­да Зим­баб­веа, а не­зва­нич­но по­клон пред­сед­ни­ка др Ро­бер­та Му­га­беа Ти­ту, ни­су ис­кр­ца­ни на Бри­о­ни­ма, већ у Сав­ском при­ста­ни­шту у Бе­о­гра­ду. Шест ка­ми­ла из Ли­би­је, ко­је му је пра­тио пу­ков­ник Мо­а­мер ел Га­да­фи (наш сти­пен­ди­ста), та­ко­ђе су ис­кр­ца­не на Са­ви. И мно­ге дру­ге жи­во­ти­ње сти­гле су у пре­сто­ни­цу Ср­би­је бла­го­да­ре­ћи Бро­зо­вом угле­ду, или ње­го­вој дис­крет­ној по­мо­ћи.

Тре­ћи ве­ли­кан Зо­о­ло­шког вр­та је Ни­ћи­фор Ник Ани­чић, наш чо­век с Ја­дов­ни­ка, да­нас из­у­зет­но успе­шан би­зни­смен у Ју­жној Афри­ци, ко­ји је бе­о­град­ској де­ци по­кло­нио све што се бе­ли: бе­ле ла­во­ве, бе­ле ти­гро­ве, бе­ле мер­ка­те, бе­ле кен­гу­ре, бе­ле ан­ти­ло­пе… По ње­го­вим до­бро­чин­стви­ма и ме­сту жи­вље­ња, Зо­о­ло­шки врт је у онај ве­се­ли град­ски ши­фар­ник кро­чио као – Врт до­бре на­де.

Кон­тро­вер­зан је по­да­так да да­нас Вла­да Илић и Ник Ани­чић има­ју сво­је ста­зе у Вр­ту до­бре на­де, док „пла­ву та­блу“ не­ма је­ди­но Јо­сип Броз.

ПО ЕТИ­ЦИ СУМ­ЊИ­ВИХ ЛОР­ДО­ВА

Ка­да је 1953. Вин­стон Чер­чил про­гла­шен за Ви­те­за под­ве­зи­це и сте­као пра­во да се пред­ста­вља као лорд, до­де­ље­но му је под­јед­на­ко ва­жно при­зна­ње: по­стао је ла­у­ре­ат Но­бе­ло­ве на­гра­де за књи­жев­ност („за уме­шност у из­но­ше­њу исто­риј­ских и би­бли­о­граф­ских опи­са, и бри­љант­но го­вор­нич­ко уме­ће ко­је је ко­ри­стио у од­бра­ни уз­ви­ше­них људ­ских вред­но­сти“, на­пи­са­но је у обра­зло­же­њу). Ина­че, на­гра­ђен је за свој ше­сто­том­ни ме­мо­ар­ски три­лер ко­ји је на­сло­вио јед­но­став­но – Дру­ги свет­ски рат.

Тре­ба­ло је да про­ђу три де­це­ни­је док не­ко до­кон ни­је уста­но­вио да је он у том свом ка­пи­тал­ном де­лу Ју­го­сла­ви­ји по­све­тио – је­дан па­сус. И то не би­ло ка­кав па­сус, већ чи­та­ве три ре­че­ни­це ко­ји­ма је опи­сао ше­сто­а­прил­ско бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да и жи­во­ти­ње из ра­зо­ре­ног Зо­о­ло­шког вр­та што су се из­бе­зу­мље­но вр­зма­ле гра­дом. А љу­ди?

Да се са­мо ма­ло по­тру­дио, до­знао би за тра­гич­ну суд­би­ну Ми­о­дра­га Сав­ко­ви­ћа, „рат­ног ди­рек­то­ра“ пре­сто­нич­ког Зоо-вр­та, ко­ји је од­мах по­сле осло­бо­ђе­ња ухап­шен и без су­ђе­ња по­гу­бљен због „са­рад­ње са оку­па­то­ром“, иако је Врт у том пе­ри­о­ду био за­тво­рен јер су га с под­јед­на­ким жа­ром, и уз за­вид­ну пре­ци­зност, бом­бар­до­ва­ли и Нем­ци и са­ве­зни­ци. По­себ­но по­то­њи, ка­да би се бом­бар­де­ри нео­ба­вље­ног по­сла вра­ћа­ли из Ру­му­ни­је, са нафт­них по­ља око Пло­е­шти­ја, па свој смр­то­но­сни то­вар ис­то­ва­ра­ли где им се прох­те, а нај­че­шће на Бе­о­град, ма­да ни оста­ла на­се­ље­на ме­ста по Ср­би­ји ни­су би­ла по­ште­ђе­на ова­квих из­ли­ва са­ве­знич­ке по­мо­ћи.

По­сто­ји при­ча да је не­срећ­ни Сав­ко­вић пао „на бра­ни­ку Вр­та“, јер се ус­про­ти­вио од­лу­ци На­ро­до­но­о­сло­бо­ди­лач­ког од­бо­ра Пр­вог ре­јо­на (Дор­ћол) да се „Ка­ле­мег­дан­ска те­ра­са“, ко­ја је све до ра­та ра­ди­ла као ка­фе­те­ри­ја Зоо-вр­та (о че­му и да­нас све­до­чи за­зи­дан про­лаз иза ка­ве­за са ве­ли­ким мач­ка­ма ко­ји је во­дио го­ре), усту­пи не­ком тек осно­ва­ном уго­сти­тељ­ском пред­у­зе­ћу. По­сле се ре­че­но пред­у­зе­ће про­ши­ри­ло и на уну­тра­шњи део, он­де где су до 1933. го­ди­не и из­град­ње спо­мен-ко­стур­ни­це на Но­вом гро­бљу би­ли сме­ште­ни по­смрт­ни оста­ци бра­ни­ла­ца Бе­о­гра­да с по­чет­ка Ве­ли­ког ра­та ко­ји су ту и из­ги­ну­ли.

Тра­гич­на суд­би­на Ми­о­дра­га Сав­ко­ви­ћа би­ла је су­ро­ва опо­ме­на, та­ко да је по­то­ње усе­ља­ва­ње кан­це­ла­ри­ја „Град­ског зе­ле­ни­ла“ у про­стор Зо­о­ло­шког вр­та, у део ко­ји је про­фе­сор Кр­стић про­јек­то­вао као стан ди­рек­то­ра, про­шло без ика­квог про­ти­вље­ња. Ено не­ких слу­жби „Зе­ле­ни­ла“ та­мо и да­нас, ни да по­цр­ве­не због те узур­па­ци­је.

ЈУ­НА­ЦИ, НЕ­ЗА­БО­РАВ­НИ И ЗА­БО­РА­ВЉЕ­НИ

На зва­нич­ном сај­ту Бе­о­град­ског зоо-вр­та по­бро­ја­на су три ју­на­ка. То су Са­ми, Га­би и Му­ја. Са­ми је био шим­пан­за, ал­фа муж­јак, ко­ји се два пу­та оти­ски­вао у град, у про­вод, чи­ме је и не­хо­ти­це иза­звао пр­ве по­сле­рат­не сло­бо­дар­ске де­мон­стра­ци­је ве­се­лих ра­до­зна­ла­ца.

Га­би је би­ла ду­го­дла­ка не­мач­ка ов­чар­ка ко­ја се хра­бро упу­сти­ла у бој са мно­го ве­ћом и ја­чом од­бе­глом жен­ком ја­гу­а­ра, спа­сав­ши и ноћ­ног чу­ва­ра Вр­та и ко зна ко­ли­ко про­ла­зни­ка на ко­је би се раз­го­ро­па­ђе­на звер на­ме­ри­ла. Га­би је за­то за жи­во­та до­би­ла брон­за­ни спо­ме­ник ис­пред управ­не згра­де, и са­свим за­слу­же­ну „ин­ва­лид­ску пен­зи­ју“ ко­ју је крц­ка­ла до кра­ја.

Му­ја је аме­рич­ки али­га­тор и, ка­ко се ве­ру­је, нај­ста­ри­ји жи­ви при­ме­рак сво­је вр­сте на све­ту.

Али, за­бо­ра­вље­ни су Ти­са и Ми­та, сло­но­ви што су бу­ди­ли по­што­ва­ње по­се­ти­ла­ца свих уз­ра­ста сво­јом сна­гом ко­ју су но­си­ли с фи­ло­зоф­ским ми­ром. И за­што не­ма Со­ње, ма­ле ре­зус мај­му­ни­це, ко­ја је уве­се­ља­ва­ла мла­дост да­нас сре­до­веч­них? Или ње­не име­ња­ки­ње, оран­гу­тан­ке ко­ја ни­је скри­ва­ла да је до уши­ју за­љу­бље­на у Ву­ка Бо­јо­ви­ћа? А ме­ђед Ни­џа? Шта је са она два ме­че­та ко­је је рат­ни ви­хор одво­јио од мај­ке не­где на Ве­ле­би­ту, па су их бе­о­град­ски ше­ре­ти про­зва­ли „книн­џе“?

Ме­ђу ју­на­ке Вр­та до­бре на­де тре­ба сме­сти­ти и свих осам ди­рек­то­ра, од Алек­сан­дра Кр­сти­ћа и зло­срећ­ног Ми­о­дра­га Сав­ко­ви­ћа, пре­ко Ан­те Та­ди­ћа, Ми­ло­ра­да Ла­за­ре­ви­ћа, Ми­ло­ра­да Ме­де­ни­це, Ра­ди­во­ја Трич­ко­ви­ћа и Ву­ко­са­ва Бо­јо­ви­ћа, па до по­след­њег, Гво­зде­на Ра­ден­ко­ви­ћа. Ма­кар због то­га што их је, кад се све са­бе­ре, би­ло ма­ње не­го­ли др­жа­ва или ре­жи­ма ко­је је Врт пре­ту­рио пре­ко гла­ве. ✦

Са­ми

Ка­да је пр­ви пут по­бе­гао у град, шим­пан­за Са­ми по­се­јао је па­ни­ку, али је већ ње­гов дру­ги из­лет био про­пра­ћен тран­спа­рен­ти­ма са по­ру­ка­ма „Не дај се, Са­ми“, „Уз те­бе смо“ и „Сло­бо­да или смрт“, па збу­ње­ни ор­га­ни ре­да ни­су зна­ли ка­ко да ре­а­гу­ју. Про­блем је раз­ре­шио ле­ген­дар­ни ди­рек­тор Вук Бо­јо­вић, ко­ји је оба пу­та ус­пео да га на­го­во­ри да се вра­ти ку­ћи.

Не­су­ђе­но пре­се­ље­ње

Ма­ње је по­зна­то и да су 1990. го­ди­не во­ђе­ни вр­ло озбиљ­ни пре­го­во­ри да се Бро­зов зо­о­ло­шки врт са Бри­о­на за „сит­не па­ре“ пре­се­ли у Бе­о­град, али се тој за­ми­сли ис­пре­чио пре­кид плат­ног про­ме­та из­ме­ђу две ју­го­сло­вен­ске ре­пу­бли­ке, као увод у рас­пад за­јед­нич­ке др­жа­ве. На­ши ни­су хте­ли да пла­ћа­ју жи­во­ти­ње аван­сно, „на не­ви­ђе­но“, а су­се­ди ни­су хте­ли да их ша­љу под та­квим усло­ви­ма из истог раз­ло­га.